Председник и премијер – моћ и овлашћења

Надлежности председника Републике, према Уставу, заиста нису велике: представља Србију у земљи и иностранству, проглашава законе, предлаже премијера и носиоце функција, поставља и опозива амбасадоре, прима акредитивна и опозивна писма дипломатских представника, даје помиловања и одликовања, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре. Насупрот њему, председник Владе са својим кабинетом има у рукама извршну власт.

Разлика није само у надлежностима, већ и у начину избора: председника непосредно бира народ, а премијера владајућа већина у скупштини. Тако се догоди да за председника гласа 2.200.000 људи, а за странку премијера 500.000 људи. Овлашћења председника су много мања, иако га је непосредно бирао народ. Да ли би због ове несразмере требало повећати овлашћења председника, или би, можда, и премијера, с обзиром на овлашћења, требало бирати непосредно?

Владимир Гоати, директор организације „Транспарентност Србија”, каже да, иако председник Републике нема никаква овлашћења у спровођењу извршне власти, до забуне о његовој моћи долази јер се председник бира непосредно. „Тадић има и моћ коју му даје команда партијом.”

Србија се определила за парламентарни а не за председнички систем. Стручњаци кажу да полупредседнички и не постоји. „Али, ако је председник Републике и председник владајуће странке и ако је и премијер из исте странке – то је онда председнички систем”, објашњава Гоати. „У парламентарном систему председник је слаб, на пример, као што је то председник Немачке. Њега бира парламент, он је церемонијал-мајстор и не супротставља се премијерки Ангели Меркел. Уз премијерство иде одговорност. Зато странка из које је премијер, ако не прође добро на изборима, може да каже да је Влада вукла лоше потезе.”

Ако би закон председнику дао мала извршна овлашћења, он би могао нешто и да уради. Међутим, Гоати каже да је аномалија парламентарног система, у нашем случају, то што се председник непосредно бира, а ако је још и лидер странке, то му даје моћ. „Није добро да се председник бира непосредно ако му се не повећају овлашћења. Нема смисла давати председнику велики углед а не давати му права.” О томе да ли би премијера требало бирати непосредно, с обзиром на велика овлашћења која има, Гоати каже да је то питање институционалног инжињеринга. „Парламентарни систем је еластичнији од председничког и ми смо га добро одабрали, али има и грешака. Посредан избор председника у парламенту више би одговарао његовим овлашћењима у Уставу, али сада, пред изборе, није време да се то питање отвара институционално. Али, како ће шеф партије гледати да буде изабран за председника, он ће свакако имати моћ преко странке. Премијер Мирко Цветковић је добар економиста, али над главом има председника и не вуче потезе самостално. Председник за те одлуке не одговара, већ премијер. Ништа није слађе од моћи без одговорности, али демократија то не трпи, већ тражи одговорност. И поред тога, у социјално хетерогеним срединама, каква је наша, боље функционише парламентарни систем. То показују и религиозно хетерогене државе, као што су Немачка, Француска и Аустрија, док је председнички систем добро функционисао у САД, а сада и у Латинској Америци.”

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да и у парламентарном систему председник може бити јак, ако има и кабинет. „Код нас премијер зависи од руже ветрова. Колико ће бити јак, зависи и од чланова владе. Ако је у њој десетак странака, онда ће бити слаб. Може бити и другачије. За време кохабитације премијер Војислав Коштуница је изгледао слабије од председника Тадића. Ту је, просто, реч о односу снага.”

„Премијер сада има сложену Владу, а он и председник су из исте странке. Зато није важан само начин избора. Премијер зна да сви који седе са њим и разговарају, пре тога то обаве с председником. И ту ништа не би променили нити допринели непосредни избори за премијера, јер је важан и однос снага. И да избори за премијера буду непосредни, у парламенту би била иста врста аранжмана, само компликованија и мало безобразнија”, каже Стојиљковић.

Милан Николић, социолог, каже да је власт председника различита од земље до земље, а да српски председник има моћ јер има утицај који законски не може да се дефинише. „Живот није могуће кодификовати. Тадићева моћ проистиче из најјаче странке на власти, чији је председник. Такву би моћ имао и Томислав Николић на истом месту. Председник има утицај на људе око себе и може да одреди кога жели на којем месту. Он је довео младе људе на министарска места. Премијер чак није био члан ДС-а на почетку мандата. Како већ имамо поделу власти, тешко је рећи да ли извршну власт треба делити. А то би се догодило ако би се председнику дала већа овлашћења.”