Окупација пролећа

Тек пре два дана,73 годинепошто је написан, објављен је у париском „Монду“ загубљени манифест Албера Камија о слободи штампе и интегритету новинара. Пронађен је у Националном архиву у Екс ен Провансу, захваљујући једној новинарки париског „Монда“, која га је ископала из црне рупе, да би, као савршено актуелан данас, био објављен на насловној страни угледног француског дневника. У време кад је писан (новембар 1939) Француском је владао страх од немачке инвазије, а политичка и новинарска елита се спремала за бесрамну предају Трећем рајху. Ками је текст написао за „Соар републикен“,лист који је излазио у Алжиру, где је писац „Странца“ био један од уредника.

Цензура је тада владала Француском и текст никада није објављен, што је и логично јер је овај невелики пледоаје, у ствари,одбрана права на слободу мишљења у конфликтним временима. Још више од тога, Албер Ками позива сваког појединца да се издигне из колективног стања свести и да у датим околностима сам себи створи сопствену слободу. Како се то постиже?

„Једна од важних заповести новинарске професије је да се никада не пада у бескорисно јадиковање над стањем ствари које не могу да се промене. Није питање у данашњој (ондашњој, пре 73 година, прим. нов.) Француској како очувати слободу штампе. Напротив, новинар би морао да пронађе начин како да се, пред потискивањем тих слобода, одржи слободан.“

То би морала бити појединачна, индивидуална а не колективна битка, инсистира аутор „Мита о Сизифу“. Ками, мајстор филозофије апсурда, ипак даје рецепт како да се овај Сизифов посао учини смисленим чак и у јако ограничавајућим околностима:

По Камију четири тачке морају да обавезују независног новинара како „пред ратним хушкачким околностима“ не би изгубио своју слободу.

1.Луцидност– Зато што то подразумева „отпорност према механизмима мржње, осветољубивости и фаталистичког мита“.По овом Камијевом раном раду, „новинар у 1939. не очајава, већ се бори за оно у шта верује и тражи начин да његово индивидуално делање бар мало утиче на развој догађаја“.Због тога не објављује ништа што би могло да подстакне мржњу или очајање.

2.Отпор – „Пред растућим морем глупости, неопходно је да новинар активира отпор и извесну непослушност“, саветује Ками. Ни сви притисци овог света, наставља у пледоајеу о новинарству, не могу једног иоле чистог новинара да натерају да прихвати непоштење.

Лако је, каже француски писац који је у 46. години погинуо у саобраћајној несрећи, препознати аутентичну информацију. „Ако не може да каже све што мисли, бар не мора да каже оно што не мисли, или оно у чију истинитост не верује“.Писац придаје највећу пажњу овој „негативној новинарској слободи“. Јер она појединцу који се бави новинарством дозвољава да „бар одбије, оно на шта га ниједна власт не може натерати, да прихвати да служи лажима“.

3.Иронија –Неопходна: она је„незаменљиво оружје против моћника. Употпуњава непокорност тако што омогућава да се одбије оно што је лажно, и често да се убедљивије искаже оно што је истинито“.

4.Упорност –Да би се сва три претходна (златна) правила спровела, неопходно је бити упоран, како би се отклониле препреке које највише ометају посао: тврдокорне будалаштине, организована безвољност, агресивни продор свакаквих глупости“.

Французе је запањила актуелност Камијевог текста. Француска није у рату и званично нема цензуру, као ни већина европских земаља данас, али власт није изменила свој монархистички однос пред медијима, нити је нестала промискуитетна веза између политичке, корпоративне и медијске класе.

Тада,пре 73 године,Ками је оценио да најхрабрије и најистинитије текстове објављује мали независни лист од четири странице, без фотографија и без иједне рекламе „Оковани патак“ („Канар еншене“,основан пред Први светски рат).И данас, марта 2012,два месеца пред француске председничке изборе, поред онолико блогова, твитера, фејсбука, телевизијских канала, порука, медијских правила, тачно одређене, подједнаке минутаже за сваког кандидата, ствари стоје као у време раног Камија пред Други светски рат. Ако питате Французе, већина ће вам рећи да је „Оковани патак“ једини медиј коме верују и за који знају да „никоме ништа не дугује“.

Пре неколико месеци разговарала сам с једним уредником „Окованог патка“ у њиховој редакцији (зграда, име и целокупна опрема је у власништву свих новинара) у центру Париза и питала га како то да Французи који живе у развијеној демократији, по свим анкетама, највише поверења имају у црно-бели сатирични недељник без нагих жена и без икакве интернетске презентације. Одговорио ми је скоро дословце истим рецептом –онако како је Ками прописао у предратно време пре седам деценија.

„Извори нам верују јер знају да нисмо повезани ни с ким ни с милијардерима, ни са политичарима, ни са финансијским центрима моћи. Своји смо на своме, циљ нам је разоткривање веза и борба за другачију Француску. „Патак“ се продаје у 700 хиљада примерака, и живимо с пристојним платама искључиво од продаје…”

А хумор, то је као по рецепту Камија, озбиљна ствар, јер „ништа не може тако да вас насмеје као истина“ . Да су наше информације неистините, ми не би смо могли да преживимо, додаје уредник листа, чији је тираж порастао за 30 одсто откако су открили неколико истинитих афера повезаних са Саркозијем и владом.

У Србији, као и у Француској избори су у мају. Медијска окупација је почела пре доласка пролећа. Камијевски монархистички однос према „средствима оглашавања“ је у пуном цвату. Готово да нема јачег политичара који са собом на пут не води своју телевизију и свог изабраног новинара. Бира се по послушничком реду. Информише се оно што сваки од њих жели да чује о себи. „Миљацка“се пева на сав глас у Бриселу, а тај народни мелос прија уху телевизијских гледалаца. Голотиње има колико год хоћеш. Ова је раскинула, ова се помирила, ова је кокетовала, ова је уградила највеће силиконе у Србији. Зелена кафа је поново на тржишту, нема везе што је комисија утврдила да штети срцу. Ко да поверује тој,а не некој другој комисији. Важно је тело, бирачко и свако друго. Немамо „Окованог патка“, имамо голе патке.

И глобална криза нам је добро дошла. Британци купују водене топове и сузавац да би се бранили од демонстраната који би могли да окупирају и разруше градове пред Олимпијаду, баш као што се то десило прошлог лета. Покрет „Окупатора“спрема се за пролећну експлозију. Пукотине се назиру у многим коалицијама или, што би рекао Ками, у промискуитетним везама између банкарске, политичке и медијске класе. Ваљда ће нешто од тог пролећног европског вихора зазвиждати и кроз наше развалине. Ако већ не може колективно да се окупира пролеће или Волстрит, крајње је време да се чује актуелни Ками. Да појединац и појединци схвате да их нико не може натерати да износе неистине. Јер после избора ће на све моћи да нас натерају а ми њих ни на шта.