ДРУГА НАЈДУЖА НОЋ

Како изгледа, Томислав Николић се мало нашалио и понудио Србији излаз "из ове ситуације" једним спасоносним ванредним стањем. Могуће је да таква најава ипак није била типична духовитост председника српског парламента, него озбиљно тестирање демократске културе нације. Ванредно стање заиста може бити спас од анархије, али и погубно октроисање свих норми које гарантују људска права и слободе. Али, Николић је доцније објаснио, није мислио то што је рекао.

До оне дуге скупштинске ноћи, ипак смо били уверени да живимо у уређеном свету. Демократија није ништа друго него процедура, опструкција политичких идеја бољим предлозима, дуго трагање за најбољим решењем.

Али, шта смо ми видели? Једну упорну негацију парламентаризма, силне, неконтролисане емоције које долазе из редукованог разума. Просташтво после кога нема много наде, вербалну деструкцију која подстиче насиље. Тај сувишни водвиљ трајао је неправедно дуго, држећи овај народ пред својим репрезентативним огледалом. Јесу ли то заиста најбољи од нас? Јесмо ли их заиста ми изабрали?

Ипак су та питања само млака одбрана од стварности. Наравно да смо их бирали, и можда су ти колоритни ликови који су имали онај незаборавни наступ, заиста крем овога друштва. То су, неколико пута, неки од њих и сами рекли: "Ми смо политичка елита!" Ако боље погледамо, изгледа да је то што смо видели заиста најбоље што имамо. И ето је пред нама велика гомила разлога за стрепњу и неспокој, управо пред тим тешким сазнањем. То је наша елита, друге немамо.

Оне ноћи, дефинитивно се расклимао "демократски блок". Наравно, ако тако нешто уопште постоји, и ако се расцепи, расколи и кањони унутар те несолидне, условне коалиције још могу крпити и лемити. Било је нових и јаких политичких флертова и скандалозних преображаја. Али, то је политика, у њој су интереси и јака љубав према власти трајнији од сваке етике. Но, како су се ипак договорили око владе, многи испад би могао бити заборављен.

Ипак, није политичка задртост и доминација "малих интереса" било оно најгоре што се догодило у најдужој ноћи. Било је ту много излива мржње, лава од тешких речи се кретала свуда и на све стране, па кога дохвати.

Да ли смо се већ тада силовито вратили у деведесете? Ма не, то би било сувише опште место. То што се догађало имало је у себи примесе тријумфалног реваншизма. Неки људи који су обележили деведесете, нису нигде ни одлазили.

Али, хтели су свима да кажу да су се коначно отарасили петооктобарског стреса, па су орни да крену даље, а не да се враћају у свој потрошени зенит. Мисле да је оно што је прошло било њихово време, али су мало погрешили те су изгубили. Сада су сигурни да је и ово њихово време, јер победници из октобра не знају шта би са својом победом. Скоро да их нико више не може разликовати од поражених.

Председник социјалиста је, на пример, своју агресивност изоштрио до краја, постао је нападни, свезнајући хроничар српске политичке повести, прави скупштински милитант који кабаретски имитира свог партијског прародитеља.

Вучић и Динкић су се поџапали, до саме границе туче. Типичан српски политички стрип, једна свађа која сасвим приличи атмосфери кванташке пијаце. Одатле и "лопови", "убице", "издајници". А затим и весела размена ласцивних парабола друге двојице несолидних партнера "о ушима и хулахопкама".

Председник Скупштине је изабран на размеђи између разметљиве вулгарности посланичке дружине, и неизбежне поспаности. Тако је то са гласањем у рану зору. Гледајући саму форму, све је било у складу са процедуром. Свако од оних људи могао је да се кандидује за спикера парламента. Наравно, и Тома Николић. То што је изабран гласовима оних који су га (ваљда) рушили пре седам година, не утиче на коначан резултат. Нити на његову регуларност. Рекло би се да је све у реду: Тома, па шта?

Па, ништа! Они који су га изабрали могу и да га смене, ако су га већ једном рушили, могу то поново. Никаква штета.

У току оне јуродиве расправе, Николић је био упадљиво уздржан. Само је неколико пута поновио да неће у владу. Ни са ким. Неће и готово, па нек прича ко шта хоће.

Али, кад је сео на столицу одакле је устала Борка Вучић, рекао је само оно шта је желео. Председник нашег парламента не би био против да постанемо руска провинција. А не, рецимо, колонија Европске уније. То је врло занимљива, крајње неспретна паралела, али и теза за паланачке политиканте, недостојна политичког лидера.

Ако тај експресивни "источни грех" Николића разумемо као акутни излив јаких емоција, испад о "ванредном стању" нешто је сасвим друго. На пример, пробна идеја о томе како је најлакше владати Србијом. Седећи тек два дана на оној столици у српском парламенту, Николић можда није стигао а ни морао да разуме: овде то (засад) не може да прође. Влада ће бити састављена, а то значи да нас чека бар још једна најдужа ноћ.