Северу Косова дати аутономију

Премда је досадашњи технички дијалог Београда и Приштине био продуктиван, да би се постигло значајно побољшање односа неопходан је више политички и амбициознији процес, сматра Штефан Лене. Он је у анализи за европски огранак Карнегијеве фондације за међународни мир предложио да се преговори усмере на питање аутономије севера Косова.

У разговору за „Политику” Лене, који је био дугогодишњи главни опуномоћеник за Балкан бившег високог представника ЕУ Хавијера Солане а потом и директор Генералног секретаријата Савета ЕУ за Балкан, предлаже да ЕУ под хитно одреди специјалног изасланика који би водио овај процес.

– Северно Косово требало би да буде важна тема таквог дијалога, али не и једина. Шири приступ допринео би бољим шансама за уравнотежавање интереса различитих страна. Процес би требало да почне ускоро, али ће морати да има и припремну фазу шатл-дипломатије између Београда, Приштине и севера Косова – рекао је Лене.

Имајући у виду да су за тај процес потребни респектабилни саговорници са севера Косова, да ли мислите да би ЕУ требало незванично да дозволи Србији да организује локалне изборе на северу Косова?

Сматрам да је контрадикторно да се Београд стално позива на поштовање Резолуције 1244 а да потом ради у супротности са овом резолуцијом расписујући изборе на Косову. У почетним фазама дијалога било би корисно укључити и оне који су де факто власт на северу. Опција која би такође могла да буде размотрена је да неко међународно тело као што је на пример ОЕБС организује локалне изборе, као специјалну привремену меру док се не постигне споразум о северу Косова.

Предложили сте да би све стране требало да превазиђу раздвојеност између севера и остатка Косова кроз договор о регионалној аутономији за север Косова. Какву аутономију Срби на северу могу да очекују?

Суштину те аутономије тек треба испреговарати. Уместо да се узме било који модел из неког другог дела света, договор треба да буде прилагођен да одговара ситуацији на северу Косова. Верујем да би било логично да се створи регионална скупштина (за север Косова), а с обзиром на значај универзитета и болница, образовање и здравство свакако би требало да представљају главне елементе локалне самоуправе. Локално судство и локална полиција биће међу најтежим питањима за решавање. Неопходно је да се нађе равнотежа између жеље локалног становништва да управља сопственим судбинама и чињенице да ће овај регион и даље бити део Косова и да ће морати да има неопходне везе са властима у Приштини.

Зашто мислите да је план од четири тачке председника Бориса Тадића контроверзан у делу где је изложио идеју о стварању региона на северу Косова? Зашто унутар ЕУ постоји страх да би такав регион био нека нова врста Републике Српске која би блокирала централну владу у Приштини?

Током статусних преговора у Бечу Косовари, али и неки међународни представници, одбацили су идеју о регионалној аутономији, јер су се бојали да би њу Београд користио као средство за подривање и блокирање функционисања власти у Приштини. Међутим, постоје многи примери регионалне аутономије у Европи које добро функционишу. Само је важно да се нађе право решење и да оно буде правилно примењено. За мене је тренутна ситуација „замрзнутог конфликта” и одсуства владавине права штетна и за Србију и за Косово, а на крају и неодржива.

Да ли очекујете неке нове услове за Србију за почетак преговора о приступању ЕУ, као што је укидање такозваних паралелних институција на северу Косова?

Важни лидери ЕУ су јасно изразили жељу за укидањем „паралелних структура”. Предлог председника Тадића о регионалној аутономији на северу Косова схватам као начин да се реши овај проблем. Аутономни регион на северу Косова трансформисао би ове структуре у легитимне институције Косова.

Како мислите да ће ЕУ приморати Србију да оконча своје противљење чланству Косова у међународним организацијама и даљим признањима Косова?

Не мислим да ће ЕУ терати Србију да уради нешто поводом овог питања. То је пре питање како Србија процењује сопствене интересе. Процес признавања је можда спор, али постепено напредује и јасно је да је неповратан. Косово је такође постало члан великог броја важних међународних институција. Зар не би било рационално да у замену за давање регионалне аутономије за север, боље гаранције за Српску православну цркву и побољшање решавања имовинских потраживања (Србије), добије окончање непродуктивне политике блокирања.

Написали сте да има смисла условљавати напредак Србије ка ЕУ питањима у вези са Косовом, али да то мора бити одмерено на прави начин. Да ли то значи да ЕУ само игра игру како би довела Србију у позицију да призна Косово?

Нисам сигуран да ће ЕУ у тренутку приступања захтевати формално признање Косова. Али, изгледа да ће инсистирати на нормалном, функционалном и суседском односу. То, међутим, не треба посматрати као нефер наметање, већ као нешто што је и фундаментално у интересу и Србије и Косова. Чак и да ЕУ не постоји, Србија би се кад-тад суочила са тим да (независно) Косово постоји. Косово неће бити део Србије поново и увек ће бити да где је – одмах поред. ЕУ само обезбеђује контекст у коме ће се овај постепени процес прилагођавања одвијати на лакши и мање трауматичан начин него иначе.

Имајући у виду да је Косово на самом почетку процеса европских интеграција, чини се да ЕУ нема шта превише да да Приштини у замену за бољу сарадњу са Београдом?

То је истина. Косово је тренутно на крају реда. Зато је студија изводљивости за ССП (Споразум о стабилизацији и придруживању) значајан корак напред. Још важнији за Косово је дијалог о либерализацији визног режима, који је недавно почео. Како европска перспектива Косова буде добијала конкретнији облик тако ће, како се верује, бити јача и њихова спремност за кооперативни однос са Србијом. Решавање преосталих политичких и безбедносних проблема у региону и подржавање напретка региона ка ЕУ су процеси који се узајамно јачају и морају се наставити заједно. Ако Косовари и Срби изгубе веру у бољу будућност у ЕУ, много су веће шансе да ће се вратити конфронтацијама. Ако су уверени да ће на крају интеграција бити део европских токова, онда имају добру шансу да реше међусобне разлике. Уосталом, помирење некадашњих непријатеља је оно што Европска унија најбоље ради.