Блумова истина

ДА ЛИ СЕ ВИЂЕЊЕ САВРЕМЕНЕ ИСТОРИЈЕ КОСМЕТА наставља тамо где је ратна пропаганда 1999. године стала? О томе ћемо, вероватно, моћи нешто поузданије да тврдимо када буде потпуно јасан и познат план Мартија Ахтисарија о статусу јужне српске покрајине. Но, да се историја ових простора, ипак, не би тек тако бесрамно преправљала потрудио се познати амерички новинар Вилијем Блум у својој књизи "ЦИА и америчка војска" у којој открива припреме Вашингтона за војну интервенцију на Космету. Блум каже како су "САД испланирале војни напад на СР Југославију далеко пре него што је сукоб на Космету достигао драматичне размере, па је још 12. августа 1998. републикански политички комитет Сената САД нагласио да је пројекат за интервенцију НАТО-а на Косову, под руководством САД, у највећој мери завршен. Једини елемент који недостаје јесте политичко покриће и догађај на Косову који би био нека врста медијског детонатора војне интервенције". Догађај у косовском селу Рачак за америчког новинара Вилијема Блума био је управо тај детонатор, а у својој књизи он наводи и да је у марту 1999. године, две недеље пре почетка бомбардовања Југославије, Високи суд у Минхену, у решавању питања давања азила косметским Албанцима, заузео став по којем у СР Југославији "албански ентитет на Косову није био изложен масовном уништењу на државном или националном нивоу".

"Дакле", пише Блум, "НАТО је на примеру Југославије очитао свима лекцију: ко не прихвати да се покори треба да буде згњечен". Занимљиво да је делове Блумове књиге о Космету пренео и албански лист "Клан" из Тиране. И сада, после свега, у Србији треба да прихватимо да смо 1999. бомбардовани за наше добро? 

ГОВОР ПРЕДСЕДНИКА ЏОРЏА БУША у Конгресу био је офанзива шарма, али и својеврсно отрежњење целог америчког друштва. Председник САД није одступио од својих планова за Ирак, али се још једном показало да је његова блискоисточна визионарска реторика у судару са свакодневним хаосом у Ираку. Бушов говор класичан је синдром "другог мандата", њему више није стало до мобилизације присталица, већ до уџбеника историје у којима ће рат у Ираку бити описан као успешан, потребан и праведан. То више није онај Буш из 2003. године који је кренуо у рат без дозволе Савета безбедности УН, сада је то председник САД који напросто моли за конкретну помоћ "младој демократији" у Ираку. Милитантни месијанизам првог Бушовог мандата скоро да је ишчезао. Ту је и мекши став према протоколу из Кјота, као да је амерички председник изненада схватио да угљен-диоксид, ипак, има неке везе са климом. Око Ирана и његовог нуклеарног програма на делу је стратегија: "Пружите дипломатији шансу". Државни секретар Кондолиза Рајс никада се није више смешкала и била љупкија приликом државничких сусрета...

КИНА НАСТАВЉА ДА ХОДА ПО ТАНКОЈ ЖИЦИ упућујући нови изазов САД. Овог пута лансирањем ракете која је уништила кинески сателит у свемиру. За Кинезе изазов није само да погоде циљеве на великој даљини, већ и да их и виде. За тако нешто пресудни су сателити у свемиру. За САД, способност да виде кинеске ракете јесте кључна за њихово елиминисање, а то опет омогућују сателити у свемиру. Узлет Кине у космос последица је њеног стратешког положаја, а заштита тих система у космосу од напада друге стране пресудна је за обе земље. То опет значи да су Ирак, Авганистан, Ал каида и џихад, на неки начин, већ прошлост. Једино занимљиво питање, заправо, јесте да ли ће се Иран одлучити на савез са Русијом, Кином, или са обе државе. Кинески изазов на Пацифику показује да се са Кином не може ратовати асиметрично. Кинези купују руску војну технологију и у томе су незајажљиви, Руси, који траже сваку прилику да "сместе" Американцима, продају све што Кинези траже.

И Кинези и Американци тренутно су опредељени на одбрану. И једни и други виде претње у будућности. И једни и други раде да то отклоне. Проблем је у томе што ратови управо и почињу у таквим околностима.