Косово, корупција, администрација

Недавно добијање кандидатуре за чланство у ЕУ је озбиљан корак у правом правцу мада га не треба преценити, као што понекад раде евроентузијасти, нити потценити, као што раде евроскептици. Сад је најважније питање како процес убрзати, пошто се он не може скратити. Кораке који нам предстоје ЕУ је утврдила одавно и нема прескакања. Али кретање по утабаној стази, којом је у последњих десетак година прошло 12 земаља, може бити брже или спорије. Да ли ћемо се кретати брзином централноевропских земаља, или брзином Турске и Македоније?

То зависи од две групе фактора, спољних и унутрашњих. Од спољних, најважније је расположење у ЕУ према даљем проширењу. Имајући у виду актуелну кризу и постојање извесног замора од проширења који се осећа у већини држава, није реално очекивати „ветар у леђа” у случају наше кандидатуре. Ту су наше могућности утицаја мале, мада не и непостојеће. Далеко више можемо да урадимо у унутрашњој групи фактора. Остварења на овом плану зависе готово искључиво од нас самих. Да ли имамо концепт шта треба урадити? Углавном – да. Да ли имамо вољу и политичку снагу да то и урадимо? Углавном не. Спорост којом смо остварили ово што смо досад остварили није последица недостатка визије, нити недостатка административног капацитета. Та спорост је, пре свега, последица недостатка воље и политичког капацитета да се смелије крочи у реформе, неопходне да се од Србије направи модерно друштво које ће се квалификовати за чланство у ЕУ.

А шта може да се научи од других земаља које су успешно прошле пут до чланства? Прво треба напоменути да се Србија и у протеклих десетак година повремено ослањала на искуство других. Тако је Канцеларија за европске интеграције настала по узору на слична, врло успешна решења у Естонији и Словенији. Србија није створила министарство за европске интеграције, што је један број земаља урадио, а што се показало као лошије решење. Канцеларија је, досад, с успехом обавила огроман посао и најмање је крива за спор ритам придруживања Србије Европској унији.

Имајући у виду тренутак у којем се налазимо, пред почетак преговора о чланству, смислено је прво погледати пакет проблема које треба решити, а затим погледати како су друге земље такве или сличне проблеме решавале. С друге стране, упутно је погледати и ситуацију у земљама у окружењу и научити како не треба радити ако се жели озбиљно, пуноправно чланство у ЕУ. Ту пре свега мислим на Румунију и Бугарску.

У овом тренутку, највећа препрека убрзању интеграције је нерешено питање Косова. Такав проблем није имала ниједна земља која је у овом веку ушла у ЕУ. Најсличнија је ситуација са Кипром који је постао члан ЕУ упркос чињеници да у тренутку пријема није имао суверенитет на целој својој територији. Али постоји и једна огромна разлика. Турски део Кипра признала је само једна земља, Турска, док су Косово признале, између осталих, и 22 земље ЕУ, међу њима и четири најмоћније.

Други крупан проблем који ће морати да се решава у предстојећем периоду преговарања је проблем корупције. Ту има неколико земаља које су прилично успешно приступиле решавању овог проблема и чија искуства могу бити драгоцена. Да поменем Чешку, Словачку, Словенију а, након случаја Санадер, и Хрватску. Европска унија је већ сигнализирала да ће ово крупно питање бити начето на почетку преговора, а не на крају. За овај проблем „референтна” земља је Бугарска која и данас, пет година након пријема, „кубури” са корупцијом и зарадила је и „жути картон” од ЕУ.

Трећи крупан проблем је наставак изградње административног капацитета како би се најповољније искористиле погодности које ЕУ пружа током приступања а затим и кад се постане члан. Ту су добри примери Чешка, Пољска, Естонија и Словенија. Ово је важно да нам се не деси, као Румунији, да имамо право да повучемо средстава из фондова ЕУ а да нема програма и пројеката на које ће се та средства потрошити.

Једина светла тачка у чињеници да смо ми знатно касније кренули у придруживање јесте у томе што се може учити на искуствима других. То треба паметно искористити, али и даље остаје кључно питање мобилизације политичке воље да се направи јасан и одлучан искорак ка Европској унији.

*Професор др Факултета за економију, финансије и администрацију, члан Савета за европске интеграције Владе Србије