"Златни" а нису недефинисани

Ниш. – Као у многим развијеним земљама Европе и света и у Србији је прошле године усвојена Уредба о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта. Уредбом су предвиђени и критеријуми за додељивање признања, као и шта им то следује као награда за врхунске домете и освојене медаље на Олимпијским и Параолимпијским играма, Шаховским олимпијадама и светским и европским првенствима у олимпијским спортовима. Просто речено држава је одлучила, што је и лепо и коректно да додели национална спортска признања у виду диплома и доживотног месечног износа (пензије) и тиме, свакако, покаже да може да води више бриге него до сада о онима који су, такмичећи се у државном дресу пронели славу наше земље и окитили се највишим признањима.

Да ли су, међутим, поменута уредба и њене допуне, као законска акта, предвидели баш све или ће и овај правни пропис морати да иде на нову "дораду и допуну"!?! Ово питање логично се наметнуло на самом почетку примене Уредбе о признањима и наградама јер је због неких не баш прецизно дефинисаних појединости одмах отворен простор за реаговање, али и незадовољство појединих категорија спортиста.

У овој уредби за признања и награде предвиђени су најуспешнији спортисти који су у дресу са државним грбом Југославије, касније Србије и Црне Горе или Републике Србије освајали одличја, а у акту којим је допуњена основна уредба, 18.јануара ове године, што је објављено у Службеном гласнику Србије пре десетак дана, прецизира се да се награде и признања "додељују само за резултате у сениорском спорту".

Управо та категоризација је изгледа доста "еластична" и спорна, и веома лако може појединим врхунским спортистима да нанесе штету. Чланови младе фудбалске репрезентације Југославије који су освојили златну медаљу на Првенству Европе 1978. године када су постали шампиони Старог континента, у овом тренутку највише су недифинисани. У прописима Уефе прецизно је наведено да је ово првенство "за такмичаре старости од 21 године и да у свакој селекцији могу да наступе и старији фудбалери", уколико је реч "о селекцији која је са истим фудбалерима започела циклус играња у том такмичењу пре него што су они навршили 21 годину". Око ове младе репрезентације Југославије практично не би требало да буде никаквих дилема: сви чланови репрезентације која је у два финална сусрета била боља од ДР Немачке (први меч био је у источнонемачком граду Хале – 1:0 за Југославију, а реванш у Мостару – 4:4) били су сениори. На територији Србије као њени држављани сада су десеторица фудбалера из ове "златне" југословенске селекције и генерације: Александар Стојановић (у време финалних утакмица имао је 24 године), Златко Крмпотић (20) и Владимир Петровић (23) - из Црвене звезде, Ђорђе Вујков (23), Драган Бошњак (21) и Слободан Павковић (23) -из Војводине, Ненад Стојковић (22), Раде Залад (22) и Никица Клинчарски (21) – сви из Партизана и Милован Обрадовић (22) - из нишког Радничког. Ни случајно нису били јуниори, већ сениори са по 22 или 23 године, а да је и под таквим именом, као "млада" репрезентације Југославије могла у свом саставу да има и много старије, најбоље говори податак да је за њу играо (и освојио, свакако златну медаљу) и Вахид Халилхоџић из Вележа, који је од пет постигао чак четири гола за Југославију на две финалне утакмице и тако ушао у ред рекордера Уефе...

Такмичење у којем је ова наша фудбалска репрезентација освојила златну медаљу било је Куп нација за младе, званично Првенство Европе и сениорско такмичење, што потврђују сва документа Европске фудбалске федерације – Уефа.

Ако се има у виду да су Југославију, касније Србију и Црно Гору и сада Србију много више и чешће златним медаљама и титулама прослављали планетом сви други спортисти у екипним спортовима (ватерполисти, кошаркаши, рукометаши, одбојкаши...), као и такмичари у појединачној конкуренцији (рвачи, стрелци, стонотенисери, боксери...), а у фудбалу као најмасовнијем спорту и на овим просторима и није било баш много светских, олимпијских и европских достигнућа, онда се ова златна медаља младе репрезентације Југославије из 1978. године никако не сме другачије третирати већ као изузетан и успех који се може вредновати. Јединствен, јер се ради о селекцији (сениора) која је једина, уз олимпијску у Риму, у историји фудбала Југославије, СЦГ и Србије освојила златну медаљу. И не само златних већ и осталих фудбалских медаља је мало: на Олимпијади у Лос Анђелесу 1984. - бронза, Првенству Европе у Риму - Италија 1968. године – сребрна и у Немачкој – Бохуму 2004. године на Првенству Европе, такође за младе до 21 године сребрна медаља. Једино што би можда било спорно и што би захтевало евентуално "дубља" тумачења је златна медаља младих фудбалера репрезентације Југославије до 19 година, освојена 1987. године у Чилеу. Јер, и у њој су неки од играча већ били сениори...

Сваки другачији третман према шампионима Европе из 1978. године могао би да наведе само на један закључак: да онда "није злато све што сија" и да је овај закон(ски акт) као и сви други недоследан и пун "рупа". У том случају сама уредба и њене измене и допуне доживеле би на старту своје примене можда и највећи "судар" са стварношћу и умногоме би девелавирала успехе спортиста, у овом случају фудбалера.