Сутон у Хонгконгу

Од нашег специјалног извештача

Хонгконг – „Мирисна лука”, како је некада био зван – да ли због свежине која се ширила из делте Бисерне река, или због фабричица мириса дуж обале – Хонгконг је данас велика берза Истока, космополитски рај бизниса, ужурбано финансијско средиште Азије познато по ниским порезима, слободној трговини и свом долару.

Драж овог града, који се успиње уз брда и бори за сваки педаљ простора јесте то што се свуда преплићу утицаји бивших британских колонизатора и Далеког истока, нова и стара Кина, храмови Оријента и храмови корпоративног капитала. Једном сам слетао на хонгконшки аеродром да бих сада потврдио тадашњи утисак: град ми личи на јежа од облакодера подигнутих на малом парчету земље. Пут у висину је једино могућ. Иако већина од седам милиона становника живи баш на леђима мог умишљеног јежа, на острву Хонгконг које има највећи број зграда виших од 150 метара на свету, Специјална административна област Кине протеже се на површини од око хиљаду квадратних километара. Већи део чине Нове територије на северу, према матици.

Немам среће са временом. Кроз измаглицу, што се спустила на врхове брда, ромиња досадна киша. Пропуштам прилику да се возим антиквитетним трамвајем што се уз динг-донг звона и уз помоћ челичних каблова извлачи на 400 метара висине. Са видиковца на Пику у ведрим данима отвара се, кажу, спектакуларан поглед на луку Викторија и полуострво Ковлун. Једва разабирем нека од 265 острваца разбацаних по металносивој води Јужног кинеског мора. Нека су дивља и ненасељена, остала су савршена оаза за бекство од пренатрпаног велеграда, једне од најгушће насељених области света. Овде никада не бисте помислили да је Кина огромна, четврта по пространству земља света. Простор је драгоцен колико вода у пустињи или сунце током арктичких зима. Није необично да се сви тискају, гурају, пробијају.

Раскошне шопинг аркаде и бутиге свих светских брендова као магнет привлаче имућне Кинезе са севера. Изложбени салони „ламборгинија”, „ферарија”, „астон мартина”. Богатство стицано у временима британске круне и увећавано привилегијама полуаутономног статуса сада штити Централни комитет КП у Пекингу.

Становање је скупо. Нешто престижнијег квадрата нема испод 20.000 евра. Хонгконг је девети најскупљи град у свету за живот странаца. А има их на све стране. Хиљаде бизнисмена, саветника, експерата.

Луксузни хотели нуде исти поглед ка луци Викторија као и не мање луксузни уреди стотина страних и кинеских фирми. Због импресивног погледа одоздо, са воде, треба бити на палуби „Стар ферија” који луком шпарта још од далеке 1888. Постоје друмска мрежа и метро, али путовање бродом је неупоредиво, посебно после сутона када град у 20 сати бесплатно поклања десет минута очаравајуће игре: под ласерским сноповима најмање 40 облакодера мења боје стакластих фасада. Највећи свакодневни лајт-шоу на свету.

Mope ce лагано мрешка запљускујући шеталиште Авеније звезда где су, по холивудском моделу, у бетону отисци шака важних. Џеки Чанг. Брус Ли је заслужио споменик.

Пред таоистичким храмом Ман Мо на Холивуд роуду, подигнутом још 1848, на традиционални ји ђинг начин дају савете које тражите. Протресете кутију са штапићима од којих сваки има свој број. Када један падне на тле, погледате поруку из Књиге промена.

Овде су некада доминирале виле од црвене цигле британских мастера који су, скупљајући порцеланске колекције династија Минг и Танг, управљали Хонгконгом до 1997. Као бисер у ниски империје у којој сунце никад не залази, Хонкгонг је готово пола века од проглашења HP Кине 1949. био излог по коме је капитализам, посебно у време погубне Културне револуције Мао Цедунга, пропагирао своју узвишеност наспрам комунистичке сиротиње.

Продужавам Холивуд роудом, улицом у којој се данас налазе четири од 20 највиших зграда света. Имам утисак да је свих седам милиона становника баш сада ту. Улица је затрпана галеријама и антикварницама. Посматрам неке старе разгледнице Хонгконга. Црно-бела сведочанства прошлости у драматичном су контрасту са садашњим пагодама хај-тека, шик бутигама.
Црвени британски поштански сандучићи сада су префарбани у зелено, краљице Елизабете више нема на маркама, али присуство Њеног величанства се осећа. He само због енглеског језика који је задржан као званични, не само због имена улица, већ и због Енглескиња које се, чујем у „Хард рок кафеу”, жале на „американизацију”. Или места која рекламирају „јоркширски пудинг” и аутентични енглески доручак.

Можда и због Абердина, некадашње гусарске луке на само пола сата од центра, назване тако по енглеском лорду а не по шкотском граду. Данас је то сидриште више од 3.000 џунки и сампана – пловила претворених у ресторане, и дома за хиљаде „танка” – људе који живе на води. Ручам на броду китњасте, типично кинеске орнаментике у дрвету.

Сачувана је Западна тржница едвардијанског стила у Шеунг Вану. Рај за жене: чисти свилени шантунг, брокат, сомот, дамаст, чувени crepe de chine, свила из Бангкока. Мушкарцима показују где за 24 сата могу да добију одела сашивена по мери. И кошуље са иницијалима. Нисам био заинтересован, па ми је пропала прилика да употребим уметност ценкања научену на Блиском истоку. Жао ми је и што сезона коњских трка, још једна британска традиција, траје од септембра до јуна.

Тврде да је „спорт краљева” масовна опсесија локалаца који обожавају коцку. Новац од клађења којим управља Џокеј клуб мери се милионима долара, али иде искључиво у добротворне сврхе. „Људи се не жале ни када изгубе на клађењу”, каже Винсент, локални водич. Кроз Капију дугог живота улазим у рекреативни центар посвећен некад славном британском лорду Маунтбатену. Налази се на омиљеној плажи. Богиња Небеса загледана је пут Јужног кинеског мора. Штити све који су на води.

Лоше време ми је одузело и одлазак на острво Лантау. А баш сам се припремио да после двадесетак минута жичаром лагано савладам неких 200 степеника да бих се успео до платоа Нгонг Пинг, одакле се отвара поглед на бујно суптропско зеленило околних планина.

Ту на врху, на лотосовом трону је у седећем положају 34 метра висока статуа „просветљеног”: Сидарта Гаутама Буда. Седи ту од 1993, иако се његово учење ширило Кином још од 3. века старе ере. Подигнуте десне руке даје благослов свима, посебно монасима оближњег манастира По Лин који чува фигуре богова и показује разне аспекте будизма.

Кратком шетњом од манастира стиже се до Стазе мудрости и реплике вековима старог будистичког текста „Срце савршености и трансценденталне мудрости”. Оригинал је на санскриту, а овде је на дрвету исписан са 260 кинеских карактера.

Једном сасвим другом стазом по острву могло би да се стигне до сасвим другачијег храма: Дизниленда. Петог на свету „Срцу дечје забаве и световне опуштености”.

Хонгконг у свој пуноћи својих контраста.