Suton u Hongkongu

Od našeg specijalnog izveštača

Hongkong – „Mirisna luka”, kako je nekada bio zvan – da li zbog svežine koja se širila iz delte Biserne reka, ili zbog fabričica mirisa duž obale – Hongkong je danas velika berza Istoka, kosmopolitski raj biznisa, užurbano finansijsko središte Azije poznato po niskim porezima, slobodnoj trgovini i svom dolaru.

Draž ovog grada, koji se uspinje uz brda i bori za svaki pedalj prostora jeste to što se svuda prepliću uticaji bivših britanskih kolonizatora i Dalekog istoka, nova i stara Kina, hramovi Orijenta i hramovi korporativnog kapitala. Jednom sam sletao na hongkonški aerodrom da bih sada potvrdio tadašnji utisak: grad mi liči na ježa od oblakodera podignutih na malom parčetu zemlje. Put u visinu je jedino moguć. Iako većina od sedam miliona stanovnika živi baš na leđima mog umišljenog ježa, na ostrvu Hongkong koje ima najveći broj zgrada viših od 150 metara na svetu, Specijalna administrativna oblast Kine proteže se na površini od oko hiljadu kvadratnih kilometara. Veći deo čine Nove teritorije na severu, prema matici.

Nemam sreće sa vremenom. Kroz izmaglicu, što se spustila na vrhove brda, rominja dosadna kiša. Propuštam priliku da se vozim antikvitetnim tramvajem što se uz ding-dong zvona i uz pomoć čeličnih kablova izvlači na 400 metara visine. Sa vidikovca na Piku u vedrim danima otvara se, kažu, spektakularan pogled na luku Viktorija i poluostrvo Kovlun. Jedva razabirem neka od 265 ostrvaca razbacanih po metalnosivoj vodi Južnog kineskog mora. Neka su divlja i nenaseljena, ostala su savršena oaza za bekstvo od prenatrpanog velegrada, jedne od najgušće naseljenih oblasti sveta. Ovde nikada ne biste pomislili da je Kina ogromna, četvrta po prostranstvu zemlja sveta. Prostor je dragocen koliko voda u pustinji ili sunce tokom arktičkih zima. Nije neobično da se svi tiskaju, guraju, probijaju.

Raskošne šoping arkade i butige svih svetskih brendova kao magnet privlače imućne Kineze sa severa. Izložbeni saloni „lamborginija”, „ferarija”, „aston martina”. Bogatstvo sticano u vremenima britanske krune i uvećavano privilegijama poluautonomnog statusa sada štiti Centralni komitet KP u Pekingu.

Stanovanje je skupo. Nešto prestižnijeg kvadrata nema ispod 20.000 evra. Hongkong je deveti najskuplji grad u svetu za život stranaca. A ima ih na sve strane. Hiljade biznismena, savetnika, eksperata.

Luksuzni hoteli nude isti pogled ka luci Viktorija kao i ne manje luksuzni uredi stotina stranih i kineskih firmi. Zbog impresivnog pogleda odozdo, sa vode, treba biti na palubi „Star ferija” koji lukom šparta još od daleke 1888. Postoje drumska mreža i metro, ali putovanje brodom je neuporedivo, posebno posle sutona kada grad u 20 sati besplatno poklanja deset minuta očaravajuće igre: pod laserskim snopovima najmanje 40 oblakodera menja boje staklastih fasada. Najveći svakodnevni lajt-šou na svetu.

Mope ce lagano mreška zapljuskujući šetalište Avenije zvezda gde su, po holivudskom modelu, u betonu otisci šaka važnih. Džeki Čang. Brus Li je zaslužio spomenik.

Pred taoističkim hramom Man Mo na Holivud roudu, podignutom još 1848, na tradicionalni ji đing način daju savete koje tražite. Protresete kutiju sa štapićima od kojih svaki ima svoj broj. Kada jedan padne na tle, pogledate poruku iz Knjige promena.

Ovde su nekada dominirale vile od crvene cigle britanskih mastera koji su, skupljajući porcelanske kolekcije dinastija Ming i Tang, upravljali Hongkongom do 1997. Kao biser u niski imperije u kojoj sunce nikad ne zalazi, Honkgong je gotovo pola veka od proglašenja HP Kine 1949. bio izlog po kome je kapitalizam, posebno u vreme pogubne Kulturne revolucije Mao Cedunga, propagirao svoju uzvišenost naspram komunističke sirotinje.

Produžavam Holivud roudom, ulicom u kojoj se danas nalaze četiri od 20 najviših zgrada sveta. Imam utisak da je svih sedam miliona stanovnika baš sada tu. Ulica je zatrpana galerijama i antikvarnicama. Posmatram neke stare razglednice Hongkonga. Crno-bela svedočanstva prošlosti u dramatičnom su kontrastu sa sadašnjim pagodama haj-teka, šik butigama.
Crveni britanski poštanski sandučići sada su prefarbani u zeleno, kraljice Elizabete više nema na markama, ali prisustvo Njenog veličanstva se oseća. He samo zbog engleskog jezika koji je zadržan kao zvanični, ne samo zbog imena ulica, već i zbog Engleskinja koje se, čujem u „Hard rok kafeu”, žale na „amerikanizaciju”. Ili mesta koja reklamiraju „jorkširski puding” i autentični engleski doručak.

Možda i zbog Aberdina, nekadašnje gusarske luke na samo pola sata od centra, nazvane tako po engleskom lordu a ne po škotskom gradu. Danas je to sidrište više od 3.000 džunki i sampana – plovila pretvorenih u restorane, i doma za hiljade „tanka” – ljude koji žive na vodi. Ručam na brodu kitnjaste, tipično kineske ornamentike u drvetu.

Sačuvana je Zapadna tržnica edvardijanskog stila u Šeung Vanu. Raj za žene: čisti svileni šantung, brokat, somot, damast, čuveni crepe de chine, svila iz Bangkoka. Muškarcima pokazuju gde za 24 sata mogu da dobiju odela sašivena po meri. I košulje sa inicijalima. Nisam bio zainteresovan, pa mi je propala prilika da upotrebim umetnost cenkanja naučenu na Bliskom istoku. Žao mi je i što sezona konjskih trka, još jedna britanska tradicija, traje od septembra do juna.

Tvrde da je „sport kraljeva” masovna opsesija lokalaca koji obožavaju kocku. Novac od klađenja kojim upravlja Džokej klub meri se milionima dolara, ali ide isključivo u dobrotvorne svrhe. „Ljudi se ne žale ni kada izgube na klađenju”, kaže Vinsent, lokalni vodič. Kroz Kapiju dugog života ulazim u rekreativni centar posvećen nekad slavnom britanskom lordu Mauntbatenu. Nalazi se na omiljenoj plaži. Boginja Nebesa zagledana je put Južnog kineskog mora. Štiti sve koji su na vodi.

Loše vreme mi je oduzelo i odlazak na ostrvo Lantau. A baš sam se pripremio da posle dvadesetak minuta žičarom lagano savladam nekih 200 stepenika da bih se uspeo do platoa Ngong Ping, odakle se otvara pogled na bujno suptropsko zelenilo okolnih planina.

Tu na vrhu, na lotosovom tronu je u sedećem položaju 34 metra visoka statua „prosvetljenog”: Sidarta Gautama Buda. Sedi tu od 1993, iako se njegovo učenje širilo Kinom još od 3. veka stare ere. Podignute desne ruke daje blagoslov svima, posebno monasima obližnjeg manastira Po Lin koji čuva figure bogova i pokazuje razne aspekte budizma.

Kratkom šetnjom od manastira stiže se do Staze mudrosti i replike vekovima starog budističkog teksta „Srce savršenosti i transcendentalne mudrosti”. Original je na sanskritu, a ovde je na drvetu ispisan sa 260 kineskih karaktera.

Jednom sasvim drugom stazom po ostrvu moglo bi da se stigne do sasvim drugačijeg hrama: Diznilenda. Petog na svetu „Srcu dečje zabave i svetovne opuštenosti”.

Hongkong u svoj punoći svojih kontrasta.