Панк није био „фабрички”, већ стваран

Легендарни манчестерски панк бенд „Базкокс” биће главне звезде једнодневног фестивала „Лонгнајт”, који ће вечерас бити одржан у Дому омладине. Уз „Базкоксе”, који су први концерт у Београду одржали 2006. а три године касније и на „Егзиту”, у Дому омладине ће свирати „Хладно пиво”, С.А.Р.С., „Годфадерс”, Дамир Урбан…

Стив Дигл, гитариста панк састава, познатог по класицима као што су „EverFalleninLove”, „Promises”, „WhatDoIGet?”, „IDon’tMind” или „HarmonyInMyHead”, сећа се невероватне реакције публике на првом гостовању у српској престоници:

– Били смо изненађени, јер су знали све песме. Поред сјајне публике, која воли „Базкоксе”, и храна је била феноменална! Управо припремамо нови албум, и зато ћемо свирати бар две нове песме, а нећемо заборавити ни наше хитове– прича за наш лист Стив Дигл, који се с Питом Шелијем, певачем и оснивачем „Базкокса”, упознао на првом концерту „Секс пистолса” у Манчестеру 1976, који су оставили снажан утисак на њих, да су решили да поново доведу „Пистолсе” у Манчестер:

– Од тренутка када смо се упознали, захваљујући Малкому Мекларену, прошло је само три недеље и за то време морали смо да „склопимо” „Базкоксе” како бисмо одржали деби наступ као предгрупа „Пистолсима” у јулу 1976. Био је то легендарни концерт, јер су се сјатили сви новинари из Лондона, који нису очекивали да у Манчестеру постоји локални бенд и да ће свирати. Били су пријатно изненађени, јер је пре тога читава енглеска музичка сцена била базирана око Лондона. Почели су да пишу о нама, што је довело до свирки у Ливерпулу, Шефилду, Шкотској…Чини ми се да смо инспирисали музичаре у овом граду да се пробуде– прича Дигл с поносом додајући како су баш „Базкокси” одговорни за рађање чувене манчестерске музичке сцене:

– На наше концерте долазили су чланови „Џој дивижна”, Мориси из „Смитса”, волели су нас „Стоун роузис”, „Хепи мандејс” и „Оејзис”. Сви ти бендови су дошли после нас, и коначно поставили Манчестер на мапу као сјајан град за музику. Невероватно је колико је добре музике произашло одавде.

Често су истицали како је у време када су почињали панк био најмање комерцијална музичка форма. Шта је онда привукло публику и медије панку, питамо Дигла:

– То што није био „фабрички” већ стваран, што је потекао са улица и из наших душа. Публику је везало за „Базкоксе” то што смо отворено говорили о стварима са којима сви треба да се суочимо. А људи се лако повезују са стиховима који описују трауме, љубавне трагедије, тешкоћу живота, политичке проблеме– истиче наш саговорник који есенцију панка види у слободи израза и бунтовном ставу.

Дигл је мишљења да су панк плоче с краја седамдесетих биле толико моћне да су људе терале да се замисле, а данас више нема тако снажне музике, јер живимо, каже, у времену корпоративне владавине:

– Данас нико неће да уложи новац у бендове који имају нешто да саопште. Све се своди на испразну забаву која те не тера да укључиш мозак. Корпорације, МТВ, фамозне брендове не занима да ли размишљаш, а људе забављају као да су животиње на фарми. Не смемо да дозволимо да се изгубимо у овом хладном, корпоративном свету у коме се све чини да се људи осећају мањим од маковог зрна. Морамо да имамо савест, и да верујемо у све оне ствари због којих постајемо бољи.

Ј. Копривица

-----------------------------------------------------------

Уникатни „Базкокси”

Иако су, како каже Дигл, „производили” чудне, чак узнемирујуће и тешке ноте, које су биле заразне, „Базкоксе” је одувек красио препознатљив звук:

– Ми то нисмо схватили док се нисмо препознали у музици група као што су „Нирвана”, R.E.M., U2… Испало је на крају да смо уникатни.