Подељена личност „вука самотњака”

Биографија Мухамеда Мераха који је у Тулузи хладнокрвно убио седморо људи упозорава на релативно нови феномен у светском тероризму намећући питање да ли су терористичке акције са више учесника можда потиснуте индивидуалним деловањем појединаца познатих као „вукови самотњаци”.

Профил француског убице је по много чему контрадикторан. Они који су га познавали описују га као пристојног, повученог и помало несигурног младића из суседства. Такозвани тврди елементи препознавања потенцијалног нападача, попут религијског и политичког фанатизма или спољних обележја као што су дуга брада или пропагирање антисемитских ставова, у случају Мухамеда Мераха изостали су.

Сем повремених ситних крађа, ништа на први поглед није указивало да би овај двадесеттрогодишњак био у стању да за кратко време завије Тулузу у црно.

С друге стране, мирни француски грађанин алжирског порекла водио је паралелни живот. У полицијским досијеима забележено је да је боравио у терористичким камповима са екстремистима у Пакистану и Авганистану. Амерички Еф-Би-Ај га је ставио на листу од 4.000 особа којима је забрањено да путују авионом због ризика да би могли да изазову терористичке нападе.

Мерах се, према сазнањима америчких обавештајних служби, 2010. године налазио у Авганистану, где је обучаван у камповима исламиста, пре него што је ухваћен и враћен у Француску. Један неименовани амерички званичник је казао да се Мерах након хватања налазио у притвору у бази америчких снага, али није желео да изнесе више детаља шта се касније са њим дешавало.

Склоност према оружју показао је и пријавивши се двапут као регрут у француску армију. Први пут покушао је да приступи војсци са 19 година у граду Лилу.

„Прошао је све тестове, али је након провере његовог криминалног досијеа одлучено да буде одбијен”, рекли су у француском министарству одбране за АФП.

Пре две године је у Тулузи пробао да се прикључи Легији странаца, провео је ноћ у регрутном центру и сутрадан својевољно напустио касарну.

Све ово власти су знале и неколико месеци га држале под присмотром, али питање зашто нису нешто урадили и предупредили трагедију непрестано опседа француске грађане.

Незахвалног задатка да пружи појашњење, и то у јеку председничке кампање, прихватио се јуче француски премијер Франсоа Фијон.

„Није постојао ни један једини елемент да се Мухамед Мерах раније ухапси. У земљи као што је наша, немамо права да без судског налога стално пратимо некога ко није починио ниједан преступ... Ми живимо у правној држави”, рекао је Фијон француском радију.

Његова „подељена личност” ипак није Мераху представљала проблеме да до танчина осмисли план ликвидирања невиних људи и да му при томе рука ни једном не задрхти. Аналитичари указују да је његова акција типичан пример деловања терористе „вука самотњака” који није део неке групације чије налоге спроводи па је службама безбедности утолико теже да му уђу у траг. Реч је о нарастајућем тренду који је преплавио интернет и чији је циљ да се регрутују терористи на Западу који ће бирати мете на своју руку, увек у близини места у којима живе.

Типичан пример је онлајн магазин „Инспајер” који су водили Ал Каидини амерички оперативци, касније убијени у Јемену у нападу америчких беспилотних летелица. Магазин је упозоравао муслимане са Запада да је њихова религијска обавеза да воде свети рат џихад и саветовао читаоцима да делују сами, одаберу жртве у близини својих домова и да план о акцији по сваку цену задрже само за себе.

„По својим способностима одабери мету, којих је много, па добро размисли о свим могућим опцијама. Пример ефикасног деловања на локалу јесу напади на регрутне центре, ноћне клубове, аутопутеве и тржне центре”, наводи се у првом броју „Инспајера” чији је садржај пренео Институт за истраживање медија на Блиском истоку и подвлачи се да борци џихада не треба да путују далеко да би извршили „свети задатак”.

„Вук самотњак” Мухамед Мерах, готово је извесно, неће бити последњи који ће се послужити овим методима терористичке акције јер се модел комуникације сели тамо где га је најтеже контролисати – на интернет.

Д. Вукотић