Podeljena ličnost „vuka samotnjaka”

Biografija Muhameda Meraha koji je u Tuluzi hladnokrvno ubio sedmoro ljudi upozorava na relativno novi fenomen u svetskom terorizmu namećući pitanje da li su terorističke akcije sa više učesnika možda potisnute individualnim delovanjem pojedinaca poznatih kao „vukovi samotnjaci”.

Profil francuskog ubice je po mnogo čemu kontradiktoran. Oni koji su ga poznavali opisuju ga kao pristojnog, povučenog i pomalo nesigurnog mladića iz susedstva. Takozvani tvrdi elementi prepoznavanja potencijalnog napadača, poput religijskog i političkog fanatizma ili spoljnih obeležja kao što su duga brada ili propagiranje antisemitskih stavova, u slučaju Muhameda Meraha izostali su.

Sem povremenih sitnih krađa, ništa na prvi pogled nije ukazivalo da bi ovaj dvadesettrogodišnjak bio u stanju da za kratko vreme zavije Tuluzu u crno.

S druge strane, mirni francuski građanin alžirskog porekla vodio je paralelni život. U policijskim dosijeima zabeleženo je da je boravio u terorističkim kampovima sa ekstremistima u Pakistanu i Avganistanu. Američki Ef-Bi-Aj ga je stavio na listu od 4.000 osoba kojima je zabranjeno da putuju avionom zbog rizika da bi mogli da izazovu terorističke napade.

Merah se, prema saznanjima američkih obaveštajnih službi, 2010. godine nalazio u Avganistanu, gde je obučavan u kampovima islamista, pre nego što je uhvaćen i vraćen u Francusku. Jedan neimenovani američki zvaničnik je kazao da se Merah nakon hvatanja nalazio u pritvoru u bazi američkih snaga, ali nije želeo da iznese više detalja šta se kasnije sa njim dešavalo.

Sklonost prema oružju pokazao je i prijavivši se dvaput kao regrut u francusku armiju. Prvi put pokušao je da pristupi vojsci sa 19 godina u gradu Lilu.

„Prošao je sve testove, ali je nakon provere njegovog kriminalnog dosijea odlučeno da bude odbijen”, rekli su u francuskom ministarstvu odbrane za AFP.

Pre dve godine je u Tuluzi probao da se priključi Legiji stranaca, proveo je noć u regrutnom centru i sutradan svojevoljno napustio kasarnu.

Sve ovo vlasti su znale i nekoliko meseci ga držale pod prismotrom, ali pitanje zašto nisu nešto uradili i predupredili tragediju neprestano opseda francuske građane.

Nezahvalnog zadatka da pruži pojašnjenje, i to u jeku predsedničke kampanje, prihvatio se juče francuski premijer Fransoa Fijon.

„Nije postojao ni jedan jedini element da se Muhamed Merah ranije uhapsi. U zemlji kao što je naša, nemamo prava da bez sudskog naloga stalno pratimo nekoga ko nije počinio nijedan prestup... Mi živimo u pravnoj državi”, rekao je Fijon francuskom radiju.

Njegova „podeljena ličnost” ipak nije Merahu predstavljala probleme da do tančina osmisli plan likvidiranja nevinih ljudi i da mu pri tome ruka ni jednom ne zadrhti. Analitičari ukazuju da je njegova akcija tipičan primer delovanja teroriste „vuka samotnjaka” koji nije deo neke grupacije čije naloge sprovodi pa je službama bezbednosti utoliko teže da mu uđu u trag. Reč je o narastajućem trendu koji je preplavio internet i čiji je cilj da se regrutuju teroristi na Zapadu koji će birati mete na svoju ruku, uvek u blizini mesta u kojima žive.

Tipičan primer je onlajn magazin „Inspajer” koji su vodili Al Kaidini američki operativci, kasnije ubijeni u Jemenu u napadu američkih bespilotnih letelica. Magazin je upozoravao muslimane sa Zapada da je njihova religijska obaveza da vode sveti rat džihad i savetovao čitaocima da deluju sami, odaberu žrtve u blizini svojih domova i da plan o akciji po svaku cenu zadrže samo za sebe.

„Po svojim sposobnostima odaberi metu, kojih je mnogo, pa dobro razmisli o svim mogućim opcijama. Primer efikasnog delovanja na lokalu jesu napadi na regrutne centre, noćne klubove, autoputeve i tržne centre”, navodi se u prvom broju „Inspajera” čiji je sadržaj preneo Institut za istraživanje medija na Bliskom istoku i podvlači se da borci džihada ne treba da putuju daleko da bi izvršili „sveti zadatak”.

„Vuk samotnjak” Muhamed Merah, gotovo je izvesno, neće biti poslednji koji će se poslužiti ovim metodima terorističke akcije jer se model komunikacije seli tamo gde ga je najteže kontrolisati – na internet.

D. Vukotić