Скромни гудач светског гласа

– Радије бих да уместо оне – „Прво беше реч“, гласи, „Прво беше звук“. Речи могу да буду лажљиве, а звук не вара. Можда због тога мало причам, а више о музици бринем –правдао је своју ћутљивост и скромност Александар Павловић, виолиниста и диригент, опраштајући се после разговора са екипом „Политике”.

– Шта имате питајте, а ја ћу одговарати, иначе не знам шта бих вам рекао – овако је почео разговор власник престижних награда и признања (успели смо да избројимо 23) и богате вишедеценијске каријере. Други би на његовом месту одмах изнели на сто силно искуство – од првог наступа на „Коларцу“ у тринаестој години до гостовања широм света – и критике најпрестижнијих светских новина.

„Александар Павловић са својим ансамблом угрожава све врхунске оркестре... Како само свирају ови Југословени... Гудачи звуче као чисти кристал... Уметник с префињеним укусом и прецизном техником...“, писали су о њему часописи од Београда до Копенхагена, Монтреала, Лондона, Москве...

Али скромнoшћу одише његов карактер који га је водио и 2006. године, када је изабран за почасног члана Краљевске музичке академије у Лондону. Није му падало на памет да позива медије.

Без помоћи његове жене, новинарке Љиљане Павловић, можда ни сада, после шест година, не би сазнали за ово признање које за живота може да добије свега 300 музичара који нису студирали на овој академији. Тако је Аца једини Србин међу почасним Менделсоном, Листом, Рахмањиновим, Штраусом, Стравинским, Клемперером, Елтон Џоном...

– Више ми значе студенти и њихови успеси. Обично, кад једном дођу, остану код мене док не дипломирају. То је најбољи доказ рада. Увек ми је био циљ да моји студенти буду бољи од мене, као што сваки родитељ жели да га дете надмаши. Ако нема ову црту, човек не треба да ради са људима – каже професор Павловић.

У Енглеској важи правило да после пензионисања може да настави да ради само онај кога студенти желе и све док га желе. Александар има 82 године, а и даље предаје студентима – гостујући је професор наРАМ – Краљевској музичкој академији у Лондону.

– Штета је да знање пропада ако неко жели да га искористи. А људи ће вас желети све док и ви њима желите најбоље – прича професор.

Ову ретку особину, видели су у њему иу Омладинском оркестру Европске уније. Оркестар (који чине најталентованији млади музичари европских земаља) је установио 2008. награду „Александар Павловић”, као посебно признање професору за допринос великом успеху оркестра.

– Питали су их зашто су одабрали човека чија земља није у ЕУ. Одговорили су: зато што је најбољи. Тако оде Аца у ЕУ пре своје државе – смеши се Љиљана, а Аца ћути.

Није се хвалио ни да је сада уметнички директор Међународне омладинске фондације Велике Британије, а да је 25 година био стални гудачки експерт Омладинског оркестра ЕУ.

На успехе професора Александра Павловића прво су нам указали његови пријатељи и рођаци: – Е сада када знате за све ово, знајте и да он неће много о томе говорити.

Дознали смо да је оснивач Међународног такмичења музичке омладине у Београду и један од оснивача Бемуса. Био је директор камерне музике Међународног фестивала омладинских оркестара и извођачких уметности у Абердину, покретач пројеката „Квиз Музичке омладине“, „Млади за младе“, „Дани музике Св. Стефан – Будва“...

Позивали су га да држи мајсторске класе у Америци, Грчкој, Енглеској... Био је професор Факултета музичке уметности у Београду, шеф гудачког одсека.

Члан „Београдског трија“, уметнички директор гудачког оркестра „Душан Сковран” пуних 28 година. Извео је више од 3.000 концерата широм света, и тако унедоглед.

Али радије прича о музици, доживљајима с гостовања, односу према људима и свом мачку Клопоти.

– Пре две године сам прославио шест деценија рада. Сећам се дивних авантура које ми је пружило бављење музиком. Имао сам и необичне доживљаје. У Манчестеру на наступу Трија (Андреа Прегер, који је напунио 100 година, и Виктор Јаковчић били су чланови) пао је комад стакла с рефлектора на моју виолину и поломио је док сам свирао. Да сам био померен мало напред, пресекло би ми врат. Погледао сам у публику и видео да износе онесвешћеног човека. Сећам се и да смо за два месеца имали 52 концерта у Квебеку – каже Александар Павловић.

Човек који је почео да свира пре поласка у основну школу и који скоро 70 година успешно гради каријеру каже да је најбитније да човек не ради оно што не воли.

– Целог живота сам се бавио оним што волим, а понекад су ме чак и плаћали. У мојој професији има много огорчених који мисле да би били најбољи да их неко није ометао. Мени, на срећу, нико није сметао. Завист је једна од најгорих особина. Завиди се само бољима од себе, а ништа ти није боље ако завидиш. То ме није интересовало. Добио сам познанике по белом свету, а студенти су ми увек били пријатељи. Ово ми је увек био циљ – тврди професор Павловић.

Своја сећања сада претаче у кратке приче „Закрпе“. Човек мисли да је живот континуирана ствар, али није. Чине га, каже виолиниста, посебне слике, закрпе.

– Једна од њих је да ме је отац звао Клопота када сам био мали – смеје се Аца док мази свог Клопоту, лепо подгојеног умиљатог мачка.

Клопота се дружи са седам авлијанера, мачака на сталном пансиону код Аце и Љиљане. Навраћали су у двориште њихове куће под хладом четинара, па је Аца почео да их храни и није могао да престане јер је, каже, постао одговоран за њих. Као и за све што је започео у животу.

-------------------------------------------

Гудачка антологија

Александар Павловић издавач је „Антологије српске музике 20. века за гудаче“, коју је оркестар „Душан Сковран“ премијерно извео и снимио од 1977. до 2003. године. Александар је материјал снимио тек да не пропадне, у свега 50 примерака. Издања је дао на чување и Бечу, Лондону, Вашингтону... Одговорили су да нису ни сањали да се у Србији стварала оваква музика.

-------------------------------------------

Ацина прекретница

Битна прекретница у каријери десила се у његовој двадесетој години када је добио „Стипендију српског посланика“. Додељивала се само онима чији су ближњи погинули у рату. Ациних шест стричева дали су живот у Првом светском рату. Тако је отишао у Лондон и дипломирао на Краљевском колеџу за музику.