Храброст је живети са својим демонима

У занимљиви сценски подухват упустило се овога пролећа Народно позориште из Суботице. Представу „Запис” по мотивима приче „Запис о даровима моје рођаке Марије” и других приповедака Момчила Настасијевића режира Никола Завишић. Адаптацију текста и драматизацију потписује редитељка Оливера Ђорђевић, директор ансамбла Драме на српском језику поменуте куће културе. Костиме креира Суна Кажић, за видео радове и дизајн задужена је Јована Токић, а за музику женска певачка група „Јенђе”. У глумачкој екипи су: Марко Макивић, Јелена Ћурувија Ђурица, Сузана Вуковић, Срђан Секулић, Зоран Бучевац и други. Премијера се очекује 6. априла.

Шта је то интригантно, инспиративно, код овог изузетног аутора који је код нас, нажалост, запостављен односно заборављен. Зашто Настасијевићевих дела нема више на нашим сценама?

Настасијевић је за мене увек неприлагођени, самотни бунтовник испред свог времена. Можда је он донекле и испред нашег времена, јер по свему судећи, ни до данас није у потпуности разоткривена његова величина и значај, иако је он вероватно наш „најмодернији” класик. Најтачнија процена његовог статуса у нашој књижевности, по мени је она коју је дао Љубомир Симовић, нагласивши да: „Настасијевић у нашем песништву стоји као усамљена и чудна песничка личност чији је положај парадоксалан, пошто је употребљавао језик архаичније него традиционалисти, а остао актуелнији и новији него већина модерниста”. Сасвим неправедно, код нас влада уверење да је Настасијевић архаичан и тешко разумљив, незахвалан за рад и тумачење, нешто што је тешко и прочитати, а камо ли поставити на сцену. Вероватно нас је телевизија навикла на скраћена, сажвакана издања живота, где се и Достојевски може свести на двадесетоминутни ситком. Управо зато је за нас, екипу која ради ову представу, изузетно значајан тај процес разоткривања језика, значења и света самог Настасијевића. А он, дефинитивно, као сваки велики писац, има свој свет, у коме владају одређене законитости, свет који ми, ето, овом представом покушавамо да реконструишемо.

Зашто наслов представе „Запис”?

Првобитни наслов је био истоветан са насловом приповетке „Запис о даровима моје рођаке Марије”. Касније, како се драматизација почела уобличавати, наслов је скраћен на „Запис о даровима”, јер више нису били у питању само њени дарови, већ и дарови намењени њој. На крају, кад је остатак Настасијевићевог света „процурио” у ову нашу причу, остао је само „Запис” као својеврстан дневник и сведочанство главног јунака о његовом страдању. Настасијевићеве приче су слојевито штиво, за више читања, па се својски трудимо да и наша представа буде таква, мада би вероватно неко поједностављено издање олакшало „посао” публици. У времену које је пребрзо и где свака вест траје по пола дана док је не прогутају следеће, луксуз је застати и дубље се позабавити нечим. А, ето, ми управо тај луксуз желимо да пружимо онима који нам се придруже у трагању.

Kако је дошло до тога да Ви потпишете адаптацију и драматизацију?

На почетку је деловало као да је у питању сплет околности, међутим, сад већ имам осећај да нисмо ми бирали њега, него да је он на неки, само њему својствен начин, изабрао нас. Пре неколико година смо Никола Завишић, наш стални редитељ и ја разговарали о неком тадашњем заједничком пројекту. Токомразговора Никола је више успут поменуо да већ низ година жели да ради представу по приповеци „Запис о даровима моје рођаке Марије”, али да га у већини позоришта гледају као да је скренуо с ума кад им то помене. Дошли смо до закључка да имамо подударна размишљања јер Настасијевић је сигурно један од мојим омиљених, ако не и најдражи домаћи песник, а за „Марију” мислим да је ремек дело наше литературе. И тако је почело. Касније, при избору најужих сарадника, испоставило се да ниједан драматург или редитељ – драматург није желео или могао да се прихвати адаптације. Без икаквог двоумљења, као да је то најприроднија ствар на свету, решила сам да покушам сама, а онда некако као да је то Момчило узео у своје руке, реченице су текле саме од себе, а приче из његових приповедака стопиле су се у једну: „Запис”.

Каква је то чудна синхронизација између наших живота и Настасијевићевог дела, која је како кажете обузела целу екипу ?

Свако од нас има тамну страну, унутрашње демоне о којима је Настасијевић писао, тајне затворене негде дубоко које у извесним тренуцима у животу доводе до ломова, бесно покушавајући да провале напоље. По њему, чедност је жедан проћи поред извора. А храброст живети са својим демонима. Настасијевићеве приповетке су и озбиљна критика психологије гомиле, што се у нашем случају може довести у везу и са менталитетом који се нажалост очигледно вековима не мења. У његовим причама се гомила веома лако острвљује на појединца, па чак и оног кога су до јуче величали, и сви себи сасвим лако дају за право да суде и баце први камен. Зар није тако и данас, где се камење често и буквално баца ако не на свога ближњег, а онда макар на оближњу амбасаду или излог продавнице спортске опреме. Наравно, зарад виших циљева у општој помами омиљене нам квазиправедности.