Судски раскорак

У Србији је могуће да суд, због објављивања истог текста, дакле „од слова до слова” а у две различите новине – једним нишким и другим београдским, у два различита судска поступка, изрекне две потпуно различите пресуде.

Тако су ауторка спорног текста, директор и главни и одговорни уредник „Нишких новина” одлуком некадашњег општинског суда обавезни да солидарно подносиоцу тужбе и његовој супрузи због „наношења душевног бола и повреде части и угледа” исплате чак милион динара. Због истог текста, исте ауторке, објављеног у београдским дневним новинама, тужилац је поново „пресавио табак” и тужбу поднео истом, Општинском суду у Нишу. Међутим, овај пут се исти суд, у другачијем судском саставу, додуше, по захтеву истог тужиоца, због истих података који су изнети, огласио ненадлежним за овај спор.

Тако је исто могуће и да првостепени суд изрекне изузетно високе казне навијачима Партизана за које је утврдио да су одговорни за смрт Француза Бриса Татона, а да их другостепени преполови. Могуће је и да максимална казна изречена Бојану Хорватину за убиство навијача Рада Бојана Мајића, такође, у жалбеном поступку буде преполовљена…

После Француске револуције, да би ограничиле праксу дискреционог суђења које су спроводиле судије које су судијску функцију куповале од краља, законом је била установљена прецизна казна за свако кривично дело. Пракса да је судија био само „глас законодавца” брзо је напуштена јер је рађала велике неправде.

Јасно је да судија треба да има довољно могућности да изречену казну прилагоди околностима случаја и циљу кажњавања. Али, да би систем био правичан, а закон једнак за све, потребно је да судије имају добар увид како у сличним случајевима пресуђују друге њихове колеге.

У нашој земљи, међутим, не постоји уједначена судска пракса. То је, пре неколико дана, потврдила и Ната Месаровић, председница Врховног касационог суда.

– Због велике разлике у изреченим казнама, мора да се утврди који судови греше, првостепени или апелациони, јер се на исто чињенично стање у предмету изричу драстично различите казне. Уједначавањем праксе биће превазиђене разлике – рекла је она.

Очигледно је заборављено да су судије некадашњег Врховног суда, до средине деведесетих година прошлог века, имале устаљену праксу, барем једном годишње да анализирају судске одлуке за одређена кривична дела, и да утврде да ли постоје и колика и каква одступања у казнама. Било је нормално размењивање запажања са судијама нижих судова да би се тако уједначила судска пракса.

Сада апелациони судови, којих је четири у Србији, по правилу, стављају тачку на предмете, без увида у праксу осталих судова. Зато је неминовно да се вратимо уназад, на стару добру праксу. Задатак Врховног касационог суда је да нађе начин и да постави законски оквир који би судијама „онемогућио” такве раскораке о којима бруји читава Србија.