Српска серија у наставцима

Нисам баш неки озлоглашени пратилац предизборних маневара али повремено бацим поглед, са тренутним закључком: Опет исто. Дакле, доследан ниво шарлатанског вијорења са певањем, куглањем и вређањем, без иједног иоле озбиљнијег програма који би се предочио јавности, барем оном њеном делу који озбиљније схвата сопствено учешће у политичком животу.

Предизборна кампања је углавном схваћена као стрелиште на којем је противник мета коју треба погодити ма из каквог оружја, углавном истицањем његових мана а сопствених врлина, и то прилично овешталим речником препуним фраза и општих и нејасних места. Боримо се за бољи живот! Али шта се под појмом „бољи живот” подразумева? Свако од нас има сопствену визију бољег живота. За неког је бољи живот да може неометано да продаје шверцовану робу на картонским кутијама, за неког да до бесвести купује фирмирану гардеробу, за неког да може трипут годишње да уграђује силиконе.

Ниједна од странака засад није јасно предочила озбиљан програм у економији, или на пример, у школству или култури јер ми се чини да такав програм нико у ствари ни нема.

Веома ми је жао што се страначки прваци паролама „сви идемо проевропским путем, бољи живот за наше младе, суштина је у интеграцији, европски стандарди и транспарентност” (управо је на телевизији политичка емисија из које преписујем ове реченице), у ствари обраћају искључиво оним гласачима у чију интелигенцију и разборитост не верују. Недостатак разговора са снагом аргумената о суштинским проблемима, немогућност да се противник савлада знањем а не трачевима, љутњом и свађом чини ову дружину прилично тужном, депресивном, ововременском пројекцијом  српског народа, коме уосталом и сами припадају.