Srpska serija u nastavcima

Nisam baš neki ozloglašeni pratilac predizbornih manevara ali povremeno bacim pogled, sa trenutnim zaključkom: Opet isto. Dakle, dosledan nivo šarlatanskog vijorenja sa pevanjem, kuglanjem i vređanjem, bez ijednog iole ozbiljnijeg programa koji bi se predočio javnosti, barem onom njenom delu koji ozbiljnije shvata sopstveno učešće u političkom životu.

Predizborna kampanja je uglavnom shvaćena kao strelište na kojem je protivnik meta koju treba pogoditi ma iz kakvog oružja, uglavnom isticanjem njegovih mana a sopstvenih vrlina, i to prilično oveštalim rečnikom prepunim fraza i opštih i nejasnih mesta. Borimo se za bolji život! Ali šta se pod pojmom „bolji život” podrazumeva? Svako od nas ima sopstvenu viziju boljeg života. Za nekog je bolji život da može neometano da prodaje švercovanu robu na kartonskim kutijama, za nekog da do besvesti kupuje firmiranu garderobu, za nekog da može triput godišnje da ugrađuje silikone.

Nijedna od stranaka zasad nije jasno predočila ozbiljan program u ekonomiji, ili na primer, u školstvu ili kulturi jer mi se čini da takav program niko u stvari ni nema.

Veoma mi je žao što se stranački prvaci parolama „svi idemo proevropskim putem, bolji život za naše mlade, suština je u integraciji, evropski standardi i transparentnost” (upravo je na televiziji politička emisija iz koje prepisujem ove rečenice), u stvari obraćaju isključivo onim glasačima u čiju inteligenciju i razboritost ne veruju. Nedostatak razgovora sa snagom argumenata o suštinskim problemima, nemogućnost da se protivnik savlada znanjem a ne tračevima, ljutnjom i svađom čini ovu družinu prilično tužnom, depresivnom, ovovremenskom projekcijom  srpskog naroda, kome uostalom i sami pripadaju.