Коалици(таци)ја

Ништа не пролази брже од поверења народа. Ову конвенционалну мудрост спознали су наши политичари на сопственом искуству, јер је већина њих мењала улогу власти и опозиције. У пропорционалним изборним системима исход је вишепартијски систем (а не двопартијски). У вишепартијским системима неминовност су коалиционе владе. Коалициони преговори су важни јер, можда више него и сами избори, одлучују о томе ко ће владати. Један број аутора (Даунс, Рикер) сматра да је циљ коалиција пре свега добијање што више позиција у власти (ресора и министарстава, односно портфеља), уз наглашавање "гвозденог закона пропорционалности" (Де Винтер). Други аутори (Де Сван) указују на значај програмске димензије и сматрају да се парламентарна игра, у ствари, води око одређивања главне државне политике. Партије се понекад руководе једним, понекад другим, а понекад и једним и другим принципом или циљем.

Ако се за изборе може констатовати да је, пре свега, реч о одлуци грађана, формирање коалиција је ствар политичара. Најчешће иза очију јавности. У оној мери у којој је обликовање власти у рукама бирача – они су рекли своје, како излазношћу, тако и расподелом својих политичких наклоности. Грађани немају могућности да утичу на постизборне коалиције, осим претњом да у случају погрешне комбинације могу ускратити подршку на следећим изборима. Транспоновањем гласова у мандате, преостаје најтежи и најнеизвеснији део превођења изборне подршке у извршну власт – владу.

Два питања су била највећа недоумица у предизборној кампањи. Прво, са ким ДСС хоће и са ким неће у коалицију. И друго, кога ће ДС предложити за мандатара, поготову од када је народњачка коалиција изашла са својим најбољим кандидатом за ту функцију. Ово друго је у завршници кампање решено, по некима, можда и по цену губитка два одсто гласова за ДС. Понуда бирачима ДС са Ђелићем као кандидатом за премијера добила је 915.014 гласова, а понуда ДСС-НС да то буде Коштуница добила је 666.889 гласова. Да се радило о председничким изборима вероватно би Коштуница победио. На парламентарним изборима одлучује не само личност, већ и програм и екипа. А када је реч о личности, ДС-ов гарант успеха је Тадић, а не Ђелић. ДСС се још увек није изјаснио о коалицији.

Претпоставља се да Г17 неће правити проблем. ДС и ДСС су и 2000. показали шта за Србију значи њихова сарадња и колико и грађане и ове странке може да кошта њихово међусобно надмудривање и сплеткарење. Показало се да партије које стицајем разних околности, а пре свега својом одлуком, остану изван већих коалиција, бивају драстично кажњене: Демократска странка – неуласком у ДЕПОС, Демократска странка Србије – неуласком у коалицију "Заједно" на локалним изборима 1996 (већ само на савезним) и СПО – неуласком у ДОС 2000. године.

Осећај у којој се ситуацији налази Србија био је код бирача очигледно наглашен. Очекује се одговорно понашање политичара, да се види да ли ће народ заиста имати онакву власт какву заслужује и за какву се изјаснио. Никоме се више не троши време, новац и стрпљење за поновне изборе, а и главни адути су већ истрошени. Ако неко нема слуха за поруке грађана исказане формалном политичком партиципацијом – изборима, грађанима преостају неформални облици – петиције, протести, демонстрације, штрајкови, али и поново апатија и апстиненција.

Коалиције подразумевају и претпостављају уступке и компромисе, а не апсолутну власт и искључивост. За сада, атмосфера подсећа на дечији програм у којем се каже: Ја теби дајем ништа за нешто, а одговара се контрапонудом, ја теби дајем нећу за хоћу! Како би се рекло у Алану Форду: "Ако каниш победити не смеш изгубити"! Коалиција је пре свега аранжман без губитника и добитника са циљем да, колико је год могуће, сви буду задовољни. Ако се одлуке донесу рационално, странке ће добити, а грађани Србије неће изгубити. У супротном, изгубили смо сви!

Доцент на Факултету политичких наука