Енглески пацијент

Потпуковник Мирко Похулек тек што је отишао у пензију као официр Војске Србије а већ ради у амбасади Велике Британије у Београду, у одељењу британског војног изасланика. Трансфер достојан дивљења, који ће сигурно ући у анале војнодипломатских односа. Наиме, потпуковник Похулек радио је до 25. децембра прошле године у Одељењу за везе са иностраним војним изасланицима у Србији. То одељење, није никаква тајна, заправо, је део војне обавештајне службе Србије. Рад са страним војним изасланицима је такав, то је у опису радног места и то, наравно, знају и странци. Сви међусобно, на коктелима и изван њих, културно размењују визиткартице, сви знају ко кога "покрива" и зашто, једни другима се културно смеше, још више се смеше њихове жене.

Потпуковник Похулек је релативно млад човек и млад официр, навикао је на све то и не би да оде из професије. Но, ови из Министарства одбране Србије усвојили су неке критеријуме за пензионисање официра и подофицира, па је на делу прави масакр војних кадрова, наравно уз неке изузетке типа ко је коме драг. Ко није драг иде у пензију.

Када је потпуковник Похулек прошлог лета сазнао да ће и он крајем године у пензију, обратио се једноставно новој фирми ради новог-старог запослења: војном одељењу британске амбасаде у Београду. Није само јасно да ли је о свом новом могућем послодавцу већ тада обавестио и надлежне у Министарству одбране Србије, или су то они сазнали преко других канала.

Тек, према неким изворима, о сиротом Похулеку разговарало се и на једном од колегијума Министарства одбране, али је, наводно, конкретан потез око њега спречила Снежана Самарџић, помоћник министра одбране за политику одбране, речима "да, шта је ту је, уосталом ми смо сада у Партнерству за мир". Ако је помоћница министра одбране за политику одбране заиста то рекла, то не би било ни чудно, јер је она својевремено радила у амбасади Норвешке у Београду, дакле, чему чуђење око потпуковника Похулека?

Прво, човек је пензионер, може да иде и да ради где хоће, етика официрског позива и част униформе данас је у Србији врло растегљива категорија, и као друго, питање је да ли официри који раде у Одељењу за везе са иностраним војним изасланицима уопште и потписују обавезу чувања државне и војне тајне неколико година и после престанка активне војне службе.

Не би било фер да сироти Похулек сада буде крив за све. Није он довео британске генерале за саветнике у Војсци Србије, није их он сместио у Министарство одбране Србије, није их он доводио на анализе борбене готовости јединица Војске Србије, што је нечувено и скандалозно, јер то је у свакој армији на свету најстроже чувана тајна, тајна која се не открива ни најближим војним савезницима. Американци, током бомбардовања Југославије 1999. са својим савезницима, уопште нису делили обавештајне информације, чували су их за себе. Пре неколико година у Пентагону је откривен шпијун који је радио за Израел. Унутар НАТО-а ниједна армија није потпуно отворена за друге армије у погледу обавештајних података. Тачно се зна до којег нивоа може ићи сарадња на том плану.

Ако у Министарству одбране неки мисле да уласком у Партнерство за мир Србија не би требало да има више никакве војне тајне према осталим чланицама тог програма, или према НАТО-у, према Гвинеји, Фиџију, или Бурундију, онда је то још један доказ некомпетентности оних који то тврде. Или је то само последица провинцијалне инфериорности, снисходљивости и некритичности према свему што на војном плану долази са Запада.

Како то Запад види и третира, показали су нам Британци запосливши бившег потпуковника Војске Србије Мирка Похулека. Прави војнодипломатски шамар Србији. Или смо то ми Похулека, заправо, само потурили Британцима да ради за нас?

Не би био први случај, јер још пре 35 година Британцима је пребегао млади поручник бојног брода Милан Вего. Читао је Шекспира у оригиналу, али је својим торпедним чамцем бубнуо у мол. Да не би одговарао за штету на броду и обали, побегао је Британцима. После је постао професор на војним морнаричким академијама у Британији и САД, специјалиста за ратне флоте Совјетског Савеза и Југославије. И написао да ми имамо ракете обала-море совјетске производње домета 150 км. Испод те даљине ниједан  ратни брод НАТО-а није пришао нашој обали 1999. Наравно, те ракете никада нисмо имали...