Преспавале мужа и оца

Горњи Милановац – И Цигани су, у Хитлеровој Европи, носили жуте траке. Уместо Давидове звезде, на тракама је био натпис "Цигојнер". Уз управо обележен Дан сећања на жртве холокауста, бележимо необичну судбину Љиљане Тодоровић која, од 1961. године, носи презиме свога супруга Драгослава Антића Гагија и живи у горњомилановачкој Циганмали.
– Моја мајка Даринка Тодоровић коју смо сви звали Боса, крагујевачка Ромкиња, са 18 година и жутом траком око руке, интернирана је у Немачку и све време рата провела у логору Шпандовед. Тамо је и мене родила, погледајте шта ми пише у личној карти: рођене 12. августа 1944. године у Берлину. Ама каквом Берлину, мајка ме родила у логору који се налазио крај града – прича нам Љиљана.

Мајка је радила у логорској фабрици муниције, а беба Љиљана је, увијена у крпе, плакала и чекала да се мајка врати с посла и подоји је. Просто не зна како је остала жива. Кад су Руси освојили Берлин, почели су возови ослобођених логораша да се враћају кућама. И Даринка се, после дугог путовања, вратила у Крагујевац, 7. јула 1945, са десетомесечном Љиљаном у наручју. Ускоро се удала за Милоша Вујичића, такође повратника из немачког логора. Запослили су се у "Застави", стекли пензије и упокојили се у поодмаклим годинама.

– Милош није био мој отац, али био ми је више него отац. Само због тога мама и ја нисмо ни помишљале да пронађемо мог биолошког оца. Нисмо желеле да помутимо осећања која смо гајили према Милошу, а која је он, итекако, заслужио. Знам само да се звао Глигор и да је био Чех – наговештава нам Љиљана једну тајну коју она, просто, није ни сама хтела да дозна до краја.

Наша саговорница не зна како се догодило да се њена мајка и Глигор, "питомац" мушког дела логора Шпандовед, зближе. Из љубави двоје логораша, зачете у условима када се није знало ни да ли ће се следеће јутро дочекати, родила се Љиљана. Мало је недостајало па да мајка и кћерка оду са Глигором у Чешку, али да се то догодило, у овој причи би изостао најузбудљивији део.

– Испричаћу вам онако како ми је мајка, касније, описала читав случај. Мој отац је, у једном транспорту логораша, напустио Берлин неколико дана раније. Са мајком се договорио да кад њен воз стигне у један чешки град, ја сад не знам како се звао, она изађе на станици где би нас он дочекао. Уморна од несна и дугог путовања, мајка је замолила једног човека који је седео до ње да је пробуди кад воз стане у чешком граду. Заспале смо обадве, вероватно је заспао или се заборавио и наш сапутник и... Тако смо стигле у Крагујевац.

Ни Глигор није покушавао да пронађе кћерку. Можда су га, у завичају, сличне околности спречиле да трага. Љиљана и Гаги срећно живе већ 46 година, а највећа срећа су им петоро унучади – двоје од кћерке Снежане, удате у Крагујевцу, троје од сина Душана (име добио по Гагијевом оцу, такође логорашу) који већ 15 година живи у Гетеборгу, у Шведској. наравно, зеленоока љиљана, иако нетипичан становник циганмале, омиљена је у својој средини.