Лењост

Код мале деце можемо приметити јасну разлику између игре и рада. Деца уживају у игри са играчкама, али после игре не желе да поспреме те исте играчке. А управо је то поспремање први облик рада са којим се дете сусреће. Од њега се захтева да уради нешто што је корисно, а њему непријатно. Ако судимо према деци, рад је изворно човеку непријатан. Па како онда долази до тога да многим одраслима рад није непријатан или да уживају док нешто раде? Одговор је једноставан: тако што родитељи помогну деци да развију радне навике.

Малим дететом управља мотивација коју називамо принцип пријатности. Оно погрешно мисли да је све што је пријатно – корисно, а да је све што је непријатно – штетно. Зато дете одбија да ради било шта што је непријатно. Задатак родитеља је да научи дете да постоје пријатности које су штетне, као и непријатности које су корисне. То чини тако што детету нешто забрањује – „повлачи границе”, и што га принуди да ради непријатне а корисне ствари. Овај конфликт родитеља и детета је неизбежна ствар у васпитању, без обзира на то да ли родитељ примењује мекши или тврђи начин остварења циља.

Проблем је што дете и забрану и принуду погрешно доживљава као одбацивање, као нељубав. Када родитељи одустану од својих захтева, да „не би трауматизовали” дете, постају немоћни родитељи.

Када дете захваљујући доследности и упорности родитеља коначно прихвати да мора да изврши непријатне задатке, оно престане да им се противи и усвоји их као своје. Тада је створило радну навику. Детету са радном навиком рад више није непријатан и не одлаже га. Чак може осетити непријатност када не изврши оно на шта је навикло. Друга веома важна последица је дугорочна, јер истраживања показују да деца која имају радне навике добро пролазе у одраслом добу живота.

Гледајући туђу, многи родитељи погрешно закључе да нису имали среће јер су родили лењо дете. Ако је лењост избегавање непријатног, а корисног рада, онда је свако, баш свако дете у почетку лењо. Само она деца којој родитељи на овај или онај начин дозволе да остану лења касније и буду таква.

Лења особа избегава непријатне ствари каквих је свакодневица пуна, стално их одлажући за сутра, тако да јој се гомилају. Она одлаже непријатно учење све док непријатност неучења не постане већа од непријатности учења – а онда следи интензивна кампања. Страсно се посвећује неком задатку само ако га доживљава као игру, а то значи краткотрајно.

Заблуда педагогије с краја 20. века да дисциплиновањем трауматизујемо нашу вољену децу створила је „генерацију ипсилон” коју чине лењи и размажени, неуспешни са високим самопоштовањем. Шта ли ће бити с њима када остану без родитеља?