Крај господског мангупа

Увек насмејани дорћолски шармер Кебе није дочекао овај први април – дан усиљених шала и дежурних вицмејкера, када се разгали и његов комшилук у баштама „Милице“ и „Велике Скадарлије“ па гунгула крене у „Сувобор“ или на Калемегдан. Дан када се смуђеви, деверике и шарани праћакају од среће изнад Дунава јер су доживели још једно пролеће.

Бранислав Кекић Кебе, непоновљиви Дорћолац у души и срцу, прошле недеље у рано јутро, затворио је свој животни круг дуг 58 година, када га је срце изненада откуцало.

Да га нисам познавао деценијама, не бих веровао да постоје људи које свако воли. Кебе је увек поштовао и ону Иве Андрића „да нам живот враћа само оно што другима дајемо“. Био је најпозитивнији Дорћолац кога сам упознао и коме сам завидео на снази да избегне све замке живота.

А минулог уторка на Новом гробљу сјатио се скоро цео Дорћол. Е, да је Кебе то могао да види...

Увек је био поносан што је рођени Дорћолац. Имао је обичај да евоцира успомене из „нашег краја“, где су мангупи некад гајили голубове, а данас пит-бул теријере. Кебе је и ту био посебан: шетао је златног ретривера, умиљатог као мачка.

Остаће упамћен и као неодољиви шмекер који је заборавио да остари. Он и његов старији брат Шиља (и даље у форми, хвала богу) били су појам узорних Дорћолаца, којима су поштење, уљудност и спорт вазда били у првом плану. Кебе је био чврст као челик и носио је у себи истинску доброту. Коме је могао да помогне – помогао је – одмогао није никоме. Дорћолци су то знали и ценили.

Некад у „Аги“ (Кебетовој основној школи), а данас у „Аласу“ (и дорћолским школама су промењена имена) и даље пљушти баскет (овде је с Кебетом некад пуцао „тројке“ и Борис Тадић), док се у дворишту Прве (Кебетове гимназије) и данас игра мали фудбал. Мењају се само генерацијске екипе и ватрене навијачице.

Дорћолски мангуп је некад био домаћински син, онај што га није срамота да пита „Шта треба, комшија“ или да каже „Љубим руке, комшинице“ и увек је поштовао правило ферке (одмах прекида тучу кад противник посрне), говорио је Кебе. Али то је данас врста у изумирању, као што су неумитно нестале и култне дорћолске кафане: „Папук“, „Добој“, „Смедерево“, „Комуналац“, „Марш на Дрину“...

Памтио је и производио анегдоте и људске згоде као мало ко. Имао је неговане бркове и онај опуштени клај-клај корак. Волели су га и старији дорћолски мангупи, првенствено због држања. Знао је да је посебан, али се није тиме разметао.

Његовом смрћу Дорћолци данас као да су изгубили додир с неким бољим временом, једноставнијим и чистијим, када је добро побеђивало зло. Зато што је Кебе био такав – дорћолски витез. Достојанствен, уздржан и храбар.

На Дорћолу, можда мало више у горњем (изнад Душанове) него у доњем делу, деценијама су живели господски мангупи. Кебе је био један од њих. Сада се – тамо негде, одакле се нико не враћа – придружио дорћолским лафовима – Влаји, Брусу, Бунди, Цолуну, Лепом Јанку, Миленцету, Чварку, Рари, Нини, Грби, Крези, Јапанцу, Влади Регини, Влади Дебелом...

Кебе је умео да буде пријатељ. Имао је у себи све оно што би свако пожелео: хумор и шарм, енциклопедијско знање и ужу специјалност (књиговодство), човечност и добродушност, а надасве широко срце.

Иза себе оставио је супругу Милену, синове Николу и Бориса, браћу Владу и Љубу, унука Марка (Кебетову слику и прилику) и пуно, пуно пријатеља.

Бранислав Кекић Кебе, неодољиви шармер, господски мангуп, калемегдански лаф, дунавски мудрац, митска личност... претворио се у дорћолску легенду, покој му души.

Петар Мићковић