Колико кошта Србинова реч

Чачак – Села и градови утонули су ових дана у велику, преопширну и често празну предизборну причу која не кошта ништа, ни приповедаче ни слушаоце. Можда баш зато, ова галама из заборава подиже људе који су се политиком бавили, или она њима, у време кад је реч била скупа. Кад је требало имати петљу и спремност за неколико година боравка у тамници.

Ево неколико записа из чачанског краја о тим данима.

На осам година затвора, после Резолуције Информбироа, био је осуђен Чачанин Љубо Нешовић јер је као капетан Удбе одбио да ухапси свог кума. Током издржавања казне, 1952. године у Билећи, пошао је у кантину с намером да купи смокве и, ушавши у продавницу, где се затекао и командант логора Никола Бугарчић, разговетно рекао: „Дај ми пола кила Москве”. Ни много година касније, док је био шеф пословнице „Политике” у Чачку, Нешовић није могао да објасни како је дошло до дислексије у последњој речи, као да је Москву поменула нека друга памет, а не његова. Следећег дана био је на рапорту код управника који му, вероватно због земљачке линије, није отежавао ионако безизлазну ситуацију.

Милорад Мишковић из Горње Горевнице код Чачка добио је четири године затвора од Војног суда у Загребу јер је као старији водник Југословенске армије, пред једним поручником говорио да се „Србија никада не би ослободила без Црвене армије” и да се „социјализам у нашој земљи сувише брзо изграђује, и то на штету народа”. На дну пресуде, изречене марта 1950. године, стоји да је образложење „изостављено као непотребно”. Мишковића је пре пет година рехабилитовао Окружни суд у Чачку.

Тридесет дана у затвору лежао је, осамдесетих година, старац из једног подјеличког села по презимену Живковић, јер је у социјалистичкој Србији починио дело „величања личности краља”. Пред сеоском продавницом, уз пиво, певао је: „Краљу Перо, бог те ј..., што не дође кад си требô”. Из садржаја се види да није величао монарха, већ га је у ствари псовао, али су у полицији рекли да нису имали други члан под који би га подвели.

Чачански котлар Милош Кувекаловић био је осуђен на двадесет дана затвора јер је, седећи у локалној кафани „Париз”, хвалио Французе и њихову државу. Друштво за столом замерило му је што по добру не помиње и Тита, али је Милош одбрусио: „Што, сигурно ми треба за жиранта?”

Петнаест дана затвора добио је новинар „Илустроване Политике” Богосав Марјановић Боца, који је због тога нерасположен дошао у Гучу, на један Сабор трубача одакле је редовно извештавао. Речену казну, има томе четврт века, одмерио је суд у Ваљеву, којем није било тешко да му нађе грех. Богосав је у кафани често помињао четнички конгрес у селу Ба, али кроз изјаву неког саговорника који му је наводно рекао: „Да су наши победили, сад би Ба било Јајце”. Марјановић се, приде, замерио и на локалном плану јер је у једном тексту написао: „Школа у Љигу има осам, а сви руководиоци у општини само четири разреда заједно”.

Тако је, с годинама, падала цена за тешку реч и стигли смо до распродаје. Не кошта ништа. Због тога су се побунили једино афористичари, страхујући да ће остати без хлеба и славе. Један мудрослов те врсте још пре 16 година написао је следећи афоризам: „Не свиђа ми се систем у којем могу да кажем свашта и да ме то не кошта ништа. Хоћу, брате, да ме кошта”.