Дугови Азотаре на нули

Дугови „Азотаре” – Панчево, од око 130 милиона евра, претворени су у имовину поверилаца, међу којима је међу највећим Јавно предузеће „Србијагас”, које је 2009, после пропале приватизације „Азотаре” и преузело руковођење овим предузећем како не би дошло до затварања.

Душан Бајатовић, генерални директор „Србијагаса”, потврдио је јуче за „Политику” да је у овој фирми, која је била први пут приватизована 2006. године, завршен процес реорганизације, те да је после одлуке суда дуг „Азотаре” сведен на нулу кроз конверзију дуговања.

– „Азотара” поред „Србијагаса” има и много малих поверилаца и до краја године би могла да добије нове стратешке партнере из Русије, Италије или Швајцарске. У плану је да се у „Азотару” уложи 80 милиона евра за наставак производње, а захваљујући „Гаспрому” – Швајцарска, „Азотара” ће до краја године имати довољно гаса за производњу – каже први човек „Србијагаса”.

– Циљ је да ово предузеће постане тржишно оријентисано и да ефикасно ради. Радни стаж запосленима у „Азотари” у међувремену је повезан. У плану је да се у посао с стратешким партнерима уђе одмах после избора – каже Бајатовић.

На питање да ли би већински власник „Азотаре” могао да постане неки од потенцијалних стратешких партнера, пре свега „Гаспром”, због испорука гаса, Бајатовић каже, да уопште није важно да „Азотара” остане у већинском државном власништву, већ да нађе доброг партнера с којим ће наставити да ради и да се ускоро нађе и на берзи.

– Желимо да исправимо грешке лоших приватизација. „Азотара” више није у власништву Агенције за приватизацију, тако да „Србијагас” има потпуно одрешене руке да тражи најбољег за сарадњу – објашњава он.

„Азотара” би од „Гаспрома” по свој прилици добијала гас, а плаћало би се робом која ће бити произведена у овим погонима, чиме би „Србијагас” био финансијски растерећен. Бајатовић каже да је предвиђених 80 милиона евра већ спремно, да ће тим улагањем годишња производња достићи 1,2 милиона тона ђубрива.

То би требало да буде партнер који се дуго бави овим послом, мора да обезбеди испоруке гаса, да се уговорно обавеже са тим, и мора да преузме инвестиције на нивоу како се договоримо, отприлике око 80 милиона евра. „Србијагас” не би излазио из власничке структуре.

Ј. Петровић

 ----------------------------------------------------------

Ба­ја­то­вић: Раз­вој­на бан­ка, а не штам­па­ње нов­ца

Ду­шан Ба­ја­то­вић, ге­не­рал­ни ди­рек­тор „Ср­би­ја­га­са” и кан­ди­дат за пре­ми­је­ра Вој­во­ди­не не би штам­па­њем па­ра по­мо­гао при­вре­ду, већ би то ура­дио кроз раз­вој­ну бан­ку ко­ја би ди­нар­ским кре­ди­ти­ма по­ма­га­ла до­ма­ћу про­из­вод­њу на­ме­ње­ну из­во­зу.

– Ту пре све­га ми­слим на про­из­вод­њу ше­ће­ра и све по­љо­при­вред­не про­из­во­де у Ср­би­ји ко­ји би би­ли пот­по­мог­ну­ти овом бан­ком ко­јој би кре­ди­те обез­бе­ди­ла др­жа­ва. С тим што то не би би­ло кре­ди­та ко­је бан­ке са­да да­ју с ве­ли­ким ка­ма­та­ма и за про­јек­те за ко­је бан­ка са­ма про­це­ни да су јој ис­пла­ти­ви, већ за до­ма­ћу про­из­вод­њу за ко­ју са­ми про­це­ни­мо да мо­же­мо до­бро да је пла­си­ра­но ван Ср­би­је и на то­ме за­ра­ди­мо – ка­же Ба­ја­то­вић.

То се, об­ја­шња­ва, мо­же ура­ди­ти на два на­чи­на – та­ко што ће се но­вац да­ти оном ко има до­ма­ћу про­из­вод­њу за ко­ју зна да има „про­лаз” на ино­стра­но тр­жи­ште или кроз по­др­шку про­из­вод­њи ко­ја ни­је уво­зно за­ви­сна као што је слу­чај с ше­ће­ром ко­ји се го­ди­шње из­ве­зе у про­тив­вред­но­сти од око 150 ми­ли­о­на евра.

Не­ма ре­чи о по­ве­ћа­њу нов­ча­не ма­се ко­ја би ути­ца­ла на раст ин­фла­ци­је ни­ти о штам­па­њу па­ра ко­је би ишле у по­тро­шњу, ка­ко то не­ки зло­на­мер­но ин­тер­пре­ти­ра­ју, већ о по­тен­ци­ра­њу до­ма­ће тра­жње и што ве­ћем из­во­зу до­ма­ћих про­из­во­да. Крај­њи циљ је да се ре­ши пи­та­ње ли­квид­но­сти при­вре­де, ка­те­го­ри­чан је он.

– Ка­да го­во­рим о по­мо­ћи раз­вој­не бан­ке ту не ми­слим о нео­гра­ни­че­ном фон­ду сред­ста­ва. На­про­тив, из­нос сред­ста­ва би се опре­де­лио сход­но то­ме ко­ли­ко има про­из­во­да ко­ји су за­сно­ва­ни на до­ма­ћој про­из­вод­њи, а ко­ји су има­ли куп­це на­по­љу – ис­ти­че пр­ви чо­век „Ср­би­ја­га­са”.

Ни­је му ја­сно, на­гла­ша­ва, за­што му мно­ги оспо­ра­ва­ју иде­ју око раз­вој­не бан­ке, ка­да се зна да је Европ­ска цен­трал­на бан­ка штам­па­ла два пу­та по 500 ми­ли­јар­ди евра ка­ко би по­пра­ви­ла бан­кар­ску ли­квид­ност. Ако је то до­бро за ЕУ за­што би раз­вој­на бан­ка би­ла ло­ша за Ср­би­ју, пи­та он. 

Еко­но­ми­ста Го­ран Ни­ко­лић сма­тра да по за­ко­ну ни­је мо­гу­ће но­вац из де­ви­зних ре­зер­ви ис­ко­ри­сти­ти за осни­ва­ње раз­вој­не бан­ке или за по­др­шку при­вре­ди. Ка­ко ка­же, ако је до­бро раз­у­мео Ба­ја­то­ви­ћа, он је на­ме­рио да тим па­ра­ма сти­му­ли­ше при­вред­ни раст.

– По ва­же­ћим про­пи­си­ма не мо­же ни­је­дан бу­џет­ски из­да­так да се кре­и­ра и пла­ни­ра из де­ви­зних ре­зер­ви На­род­не бан­ке Ср­би­је. Др­жав­на ка­са је за­кон у ко­ме се ли­ми­ти­ра на­чин тро­ше­ња бу­џет­ских па­ра. Мо­не­тар­на по­ли­ти­ка с тим не­ма ни­ка­кве ве­зе. То је у све­ту та­ко ура­ђе­но баш због ло­ших ис­ку­ста­ва дру­гих зе­ма­ља – ис­ти­че Ни­ко­лић.

Ј. Пе­тро­вић