Сачекуша пред шалтером

Као дете највише сам се плашио зубара и шалтерских службеника... Временом сам превазишао страх од зубара. Шалтери су ми и данас „тамна страна Месеца”! Како станем пред ону фамозну жуту линију, исцртану по поду, заборавим и због чега сам дошао и шта треба да кажем. Све чекам да овог несрећника испред мене некаква рука увуче кроз полукружни отвор на дну шалтерског стакла, па да чујем: „Следећи”, њам, њам... Као сачекуша за неваљале људе.

Наиме, још нисам начисто да ли се шалтерски радници рађају нељубазни или, пак, „раде” на себи? Како год било, осионост су довели до граница уметности, савршенства. До тачке у којој свако од њих има своју нијансу безобразлука и безобзирности по којој се могу распознавати. Да их човек построји у линију, затвори очи и сваком постави по питање, без грешке би погодио о којој подврсти шалтерске нељубазности је реч: јавнокомуналној, поштанској, банкарској, здравственој, судској, републичкој, малопривредној...

Да не грешим душу, ова транзициона докапитализација свести је донекле, неке од њих, укалупила у блазирану куртоазију, али се прави филиграни ове уметности још не дају! Инсистирају на својој даровитости...

У пракси то изгледа отприлике овако:

Кад год дошли – пауза је. И ако није – јесте! Ако вам нешто није по вољи, обратите се шефу, када се врати с паузе. Закон прописује да пауза траје пола сата. Свеукупно, не по човеку, али... Закон су писали људи. Шалтерски службеници су људи, такође. Самим тим имају право на сопствено тумачење закона.

Љубазно „добар дан” задржите за себе. То што је вама добар не значи да је и њима. Штавише, углавном није, па не очекујте отпоздрав. Смешак је такође карта на коју не треба играти. Умеју да га протумаче као провокацију и да изнова потегну своје најјаче оружје – паузу. Рекосмо, у њу се често увлаче, као пуж у кућицу, кад год се осете нелагодно.

Због чега шалтерски службеници махом изгледају као да су на ивици депресије? Па, зато што раде најтежи, најодговорнији, најкомплекснији, а при том слабије плаћен посао на свету. Као нико други на кугли земаљској. Кажу: „Стресно је и напорно радити с људима”... Ја, богами, не знам да ико осим чобана не ради с њима, на овај или онај начин, али...

Али, вратимо се описној рутини.

Прође први талас нељубазности, забораве се „добар дан” и смешак, пружите фасциклу са силном папирологијом (гомилу уплатница), некаква документа, уверени да нисте узалуд данима сакупљали све то и да ће се коначно завршити административна агонија, кад оно, кроз рупичасто стакло, начујете једва изговорено: „Хвали вам образац ФГХ 23864509/537 и оверена фотокопија пионирске заклетве. Ајмо следећи...”

Небитно што при том није ни летимично прегледао предата му документа. Једноставно, дискреционо право сваког врлог шалтерског службеника је да процени да сте управо ви персона којој недостаје кључни ФГХ 2386...папир. Није вам јасно, је л!? Е, па онда се замислите над КЛМ 6876983279- 65-98/ 2008 обрасцем, који вам од тог тренутка, такође, недостаје...

Свако следеће питање или, далеко било, назнака негодовања с ваше стране, узрокује – паузу, с њихове стране. И то ону најсуровију, када чак и не одлази са свог радног места, већ ту, преко папира и печата, хефталице и осталог канцеларијског инвентара рашири новине и извади грисине.

Да је среће, простим двокораком бисте могли да се предислоцирате до следећег шалтера али – јадац.

Па и деца знају да остали шалтери служе да попуне амбијенталну целину и да, без обзира на то колико их има, раде евентуално два. Зашто? Зато? Ко сте ви да вама објашњавају!? Отварате ли можда у кући све прозоре, иако их имате толико? Е, па и они се понашају домаћински, рационално...

У уобичајеним околностима сада би требао да следи закључак текста, али ово нису такве околности. Опет ви то тврдоглаво: зашто? Па на паузи сам, аман људи!

С тога, за крај се снађите сами. Или се жалите мом шефу! Када се врати с паузе...

Част појединцима.