О неозбиљним временима

Предизборна обећања нису уговорне обавезе. Због тога нико и не може да оде на суд због тога што није испунио своја предизборна обећања. Колико би пљуштало парница да може!

Најзанимљивији део тих обећања су она о милијардама, евра наравно, које ће они, уколико победе, донети. Како? Будући да они који то обећавају не зборе ништа на ту тему, да покушам да размотрим методе „доношења” милијарди у земљу Србију. Шта све може да спада у њихово „доношење” новца?

Прва могућност су кредити. Она је све мања. Европске банке, главни извор приватних кредита, смањују своју „изложеност” ван матичних земаља, тo јест умањују износ кредита које пласирају у земљама попут Србије. Што се државних кредита тиче, они долазе из буџета, а буџети готово свих земља данас су под притиском, не зна се која ће ставка пре да се смањи. Чак и оне земље које имају нешто слободне готовине, попут Кине, размишљају како да та средстава пласирају максимизујући своју стратешку позицију (према САД и ЕУ), а не о земљама попут Србије. Још две ствари које они који обећавају милијарде не помињу. Прво, главница кредита се мора вратити, а нови кредити значе ново, опасно задуживање земље, која је већ пробила максимални ниво задужености која је сама себи (законом) наметнула, уз све неповољније услове сервисирања тог дуга и све веће одливе из буџета за плаћање камата. Изгледа да за све ове нове задуживаче земље пример Грчке није довољан. Друго, онај који даје кредите обично поставља неке услове у вези са њима, а то се некима не свиђа. Отуда и један учесник кампање изјављује да је његова жеља „да ММФ више не буде у Србији”. Како ствари стоје, жеља ће му се испунити – једино што онда у воду падају те обећане милијарде. Срећом, ништа од тог новог задуживања неће моћи да се реализује. Нема пара!

Друга могућност су донације других влада или непрофитних организација. Да постанете кандидат за велики износ донација потребно је да будете потпуно неуспешна и фундаментално нестабилна земља или земља која има стратешки значај за оне који дају донације. Србија је прилично стабилна земља, вероватно једна од најстабилнијих у региону, а њен стратешки значај са њених седам милиона становника, 30 милијарди евра бруто домаћег производа и без нафте, гаса, атомске бомбе, Израела као суседа и Ал каиде на сопственој територији прилично је мали. Нема донација попут оних које су ишле Мубараковом Египту. Заборавите на ову врсту „доношења” пара!

Трећа могућност су стране директне инвестиције. Оне долазе у добро уређене земље, оне које их привлаче квалитетним пословним окружењем, једноставном и јавном регулативом, ефикасном, непристрасном и марљивом државном управом – свим оним што Србија нема. Па и позиви страним директним и домаћим инвеститорима који се сада могу чути не делују уверљиво. Инвеститори калкулишу принос и ризик и хладно доносе одлуку. Лоше пословно окружење умањује приносе и увећава ризике. А нема никог на овим изборима ко макар некад није био на власти и који је својим делањем дао допринос да пословно окружење буде овако лоше какво је данас. И распевани Чеда Јовановић је био потпредседник владе. Нема невиних на овим изборима!

Него, када донесу тај новац који неће донети, шта ће с њим? Покрајински секретар за финансије има идеју: „Узмеш Ђоковићу, платиш раднике!”. Није битно што је своје паре Ђоковић зарадио, није битно што се не поставља питање којим радницима, да ли су радници своје паре зарадили и због чега би држава давала плате радницима. Тако би они и са новцем који би, сходно обећањима, донели.

Проблем је у томе што ови нови праведници за то нису институционално опремљени. Недостаје им планска комисија. Она установа у којој су некада светла горела 24 сата дневно, седам дана у недељи и у којој су се доносиле управо такве (бесмислене) одлуке – од кога колико узети и коме колико доделити. А ко друкчије каже, клевеће и лаже и добиће вишегодишње летовање на Јадрану – туристички комплекс Голи оток. Озбиљна времена!

Ова данашња, срећом, нису. Изборна порука гласи: „Ми ћемо донети паре и ми ћемо их расподељивати!”, ми ћемо бити господари живота и смрти. Ипак, они који шаљу те поруке фундаментално су неозбиљни људи. Волели би они да буду господари живота и смрти, али за то немају довољно самодисциплине, самопрегора, довољно воље за моћ. Шта може на брзину да се похвата, уз мало напора и још мање обавеза, може; не баве се они великим мрачним идејама и дугорочним плановима господарења туђим животима. Зато је њима и лако да обећавају милијарде.