Рат који се могао избећи

Аргентинско-британски рат око Фокланда пре 30 година могао је бити заустављен и пре отпочињања главних борби, али влада Маргарет Тачер то није хтела. Ових дана, када се у Британији евоцирају успомене на рат који је Лондон добио, сви заборављају да је годину дана касније управо захваљујући популарности из тог рата Маргарет Тачер добила и изборе. Није спорно да је главни кривац за рат била Аргентина која је напала и окупирала део британске територије, Фокланде. Није спорно ни да је Британија позвала Аргентину да се мирно повуче са окупираних острва, да је Аргентинцима остављен разуман рок за повлачење, али да они то нису прихватили. Спорни су други моменти, заправо, хронологија догађаја намеће питање да ли се рат могао избећи.

Годину дана после тог рата у британској поморско-ваздушној бази Нортвуд имао сам ексклузивни интервју са победником тог рата, адмиралом Џоном Вудвордом, командантом британских снага у том сукобу. Тада ми је тврдио да политички можда и јесу били изненађени, али војно не, јер су флоту окупљали око Гибралтара и пре аргентинске инвазије на Фокланде.

Према речима адмирала, британска је флота пловила према Фокландима јако споро, јер се морала прилагодити брзини трговачко-снабдевачких и помоћних бродова, али и да се политичарима обезбеди време за мирно решење кризе. Адмирал ми је рекао да је све до 30. априла 1982. мислио и надао се да рат неће бити потребан. По њему, 1. мај био је датум када су Британци ефективно започели операције да врате Фокланде иако су се још 25. априла британски командоси искрцали на острво Јужна Џорџија, заробили 140 аргентинских маринаца, оштетили аргентинску подморницу „Санта Фе”, а адмирал Вудворд позвао на ручак заробљеног аргентинског команданта.

Првог маја 1982. британски тешки бомбардери „вулкан” напали су аеродром у Порт Стенлију на Фокландима, авиони су стигли са острва Асенсион у Атлантику, сваки авион бацио је по 21 касетну бомбу Бл-755 од по 500 килограма. У то је време, крајем априла, аргентинска крстарица „Генерал Белграно” патролирала по други пут у водама јужно од Фокланда. Командант крстарице, капетан Навио Хектор Бонзо имао је задатак да са својим бродом, у пратњи два разарача, патролира у правој линији око 250 миља источно од рта Хорн, те да никако не улази у ратну зону, односно да не пробија поморску блокаду Фокланда од 200 миља коју је објавио Лондон.

Аргентинска крстарица била је стара америчка крстарица изграђена још 1938. године без икакве шансе у борби против британске флоте. „Белграно” је на радарским екранима британске јуришне нуклеарне подморнице „Освајач” уочен први пут 30. априла. Иако су касније британски медији тврдили да је командант подморнице самостално донео одлуку да торпедује аргентинску крстарицу, јер у зароњеном стању није имао могућност комуникације са Лондоном, то ипак није било тако. Британци су све време тог рата добијали помоћ америчког информационог система ФОСИФ, а британске су подморнице користиле и амерички система ДСЦС изнад екватора који је омогућавао какву-такву везу са командом у Британији.

На седници владе у Лондону, 30. априла, донета је одлука да се појача војна активност. Јуришна нуклеарна подморница „Сплендид” ухватила је северно од Фокланда сигнал аргентинског носача авиона „25. мај” и онда га одмах и изгубила. Британци су мислили да Аргентинци желе да ухвате британску флоту у „маказе”, са севера носач авиона, а са југа крстарица „Белграно”. До тог момента напад на „Белграно” није био одобрен. Највећа је паника обузела британског адмирала Теренса Левина, док је министар одбране био неодлучан, а министар спољних послова  Френсис Пим био против напада на аргентинску крстарицу.

У три сата по подне 2. маја Лондон је успоставио везу са подморницом „Освајач” и наредио потапање „Белграна”, иако је са „Освајача” шест сати раније јављено да „Белграно” плови према аргентинској обали, а не према Фокландима. У тренутку када је „Освајач” испалио торпеда „марк 8”, стара торпеда из Другог светског рата, тако ми је рекао адмирал Вудворд, иако је британска штампа тврдила да су то била торпеда „Мк-24 тајгерфиш”, крстарица „Белграно” била је 35 миља изван ратне зоне и најмање 250 миља далеко од британске флоте.

„Белграно” је потонуо сат времена након што је погођен, погинуло је 368 људи. Британски министар одбране Џон Нот рекао је тада „да се аргентинска крстарица опасно приближавала британским бродовима”.  Ако узмемо да је највећа брзина „Белграна” била око 18 чворова, крстарица не би могла да дође до британских бродова, раздаљина је била најмање 250 миља, за мање од 14 сати. Под условом да Британци стоје у месту.

Кључ целе приче јесте да су у то време у Њујорку и у Лими текли преговори у којима је председник Перуа Фернандо Белаунде Тери, у сагласности с америчким државним секретаром Александром Хејгом, саставио документ по којем се обустављају све војне акције између Аргентине и Велике Британије. Другог маја 1982. у 17.44 сати председник Тери одржао је конференцију за штампу у Лими објављујући да су се обе стране сложиле око тренутног прекида ватре. Тери није знао да је само 105 минута раније по перуанском времену „Белграно” потопљен. Потопљен је да би рат добио своју шансу, а Маргарет Тачер изборе. О томе Лондон ни данас не воли да прича, а све околности потапања аргентинске крстарице званични британски извори и даље крију.

Мирослав Лазански