Дворови отворени за „Политику”

Краљевски дворови увек пружају спектакл, иако је професионалних монарха у њима све мање. Први доживљени двор је у Прагу – Храдчани, у пролеће 1947. После шест векова под краљевима који носе час немачко, час чешко име, двор над Влтавом сачувао је само успомене: галерије са урамљеним портретима кајзера и краљева и сасвим друкчије, онај прозор са кога су Мартинц и Славата, кајзерови изасланици из Беча, у огорчењу мештана против хабзбуршке свевласти – били избачени кроз прозор у Влтаву.

Уместо у двору, чешки домаћини су гостима из Београда почасти указали у Мости над Лабом, огромној челичани. Тамо је 1.000 радника затражило да их у име новинарске делегације из Београда поздрави дописник „Политике”. Тек сам био напунио 23 године.

Први двор са краљем, краљицом, овај новинар „Политике” посетио је 1952. у Ослу. У име норвешког краља Хакона VII министар Ланге, шеф дипломатије, дочекао је четворицу југословенских новинара и нашалио се на рачун тога што тако млађани дописник долази из најстаријег листа на Балкану. Када нас је магла заробила у Тромзеу, надомак поларног круга, двор је послао авион из војне ескадриле да нас хитно врати у Осло, на банкет где је опет наздрављено „Политици”.

У Буенос Ајресу, у дворској палати ранијих вицекраљева „Каса росада” аргентински министар иностраних послова у пролеће 1955. дао ми је интервју, чиме је допринео да се превазиђу вишегодишњи хладни односи Аргентине и Југославије и, као гест према „Политици”, позвао ме да десет дана будем гост његове владе, пропутујем пола Аргентине, да сретнем и шефа државе Хуана Доминга Перона.

Од Суеца до Сансусија

Три месеца пошто је Гамал Абдел Насер, шеф државе у Египту, национализовао Суецки канал, септембра 1956, и тиме окончао енглеску контролу, стигао сам да из Каира извештавам за „Политику”. Драматично због притисака Запада, али привлачно јер су египатски домаћини предусретљиви. Двор емигриралог последњег краља Фарука преузели су војни команданти, а на кеју поред Нила остала је само Фарукова јахта. Уредница каирског листа је у име званичника приредила на краљевској јахти вечеру дописнику „Политике”. Финале: Насер се учврстио на власти, дозвољене су посете и Кеопсовој пирамиди, Фаруков двор је заборављен.

Са Суеца одлетео сам на ушће Дунава. У Букурешту краљевски двор остао је без краља када сам тамо стигао у лето 1956. године. Шеф државе Георги Георгију Деж је на свечани банкет приређен шефу југословенске државе позвао и дописника „Политике”. За столом сам седео поред Дежове млађе ћерке Танће, пријатно смо ћаскали, без политичких тема. Срели смо се још у Плоештију, доцније у Београду. Краљевски дворци и замкови у Пољској, у Варшави и у Кракову у јесен 1956. и у пролеће 1957. године, обновљени после ратних демолирања, пружали су приступ не само зато што се и један пољски лист зове „Polityka” као и београдски имењак. Усред „пољског пролећа”, ослобођени догматске стаљинистичке стеге, Пољаци су, од министра, књижевника, уметника, синдиката, до личних познаника, отварали врата „пшијаћељу” из „Политике”. За пет месеци, захваљујући домаћинима, проговорио сам пољски. У међувремену били су сусрети са Гомулком, Циранкјевичем и многим угледним првацима нове Пољске која је у Југославији налазила снажан ослонац. „Политика” и пољски лист „Жиче Варшави” развили су међуредакцијску сарадњу. Стигло се и до дворова пољских краљева у Кракову, првобитној престоници Пољске. После варшавске вечере освануо сам за доручак у Кракову.

Краљица Маргрета иде пешке

У краљевски двор на нашем тлу – где краља нема од 1941. (младог Петра II такорећи сам испратио априла те године из Атине куда смо се повлачили пред немачком офанзивом) – доспео сам заслугом етиопског цара Хаила Селасија. Посетио је Београд 1954, домаћин Тито примио га на свечаном банкету у Белом двору, мене су послали да извештавам за „Политику”. Протокол је одредио: обавезно у фраку. Тога нема нигде, ни у позоришној гардероби. Некако су се досетили и дотурили ми фрак директора „Политике” Владислава Рибникара. Пресвлачио сам се у редакцијском џипу.

Две деценије доцније, септембра 1974. године извештавао сам из Адис Абебе. Пролазио сам покрај царске палате, а Хаиле Селасије, после 58 година владавине, доспео је у кућни притвор – свргла га је пуковничка хунта. Шеф хунте генерал Тефери Бенти командовао је изван двора, али је у дојучерашњој царској палати пуковник Менгисту Хаиле Маријам информисао новинаре, о чему сам „Политици” слао извештаје.

У Бечу „Белведере” и још пола туцета дворских палата из хабзбуршке епохе постали су само историјски декор, а Бруно Крајски, тада шеф дипломатије, доцније премијер па шеф аустријске државе, примао ме на разговоре у салонима последњег хабзбуршког кајзера.

У Потсдаму дворске резиденције немачких монарха – „војничког кајзера” Фридриха Великог па све до Вилхелма II, последњег који је завршио у холандском избеглиштву – служиле су тек као декор за сусрете са званичницима у оштро подељеном Берлину. Источни Немци, иако са комунистичком легитимацијом, обновили су и вратили дворски сјај и помпу краљевској палати у Дрездену.

Дворови шведског краља Густава VI Адолфа, кога је 1973. наследио унук Карл Густав, били су доступни током званичних посета из Југославије, па су врата отварана и дописнику „Политике”. Чак и када је Карл Густав са краљицом Силвијом, рођеном Сомерлат, немачко-бразилског порекла, приликом посете Немачкој окупио новинаре у замку Аугустузбург крај Бона марта 1979. године, позивницу је добио и дописник „Политике”.

У Копенхагену нису биле потребне позивнице за двор. Краљица Маргрета II, на престолу од 1972, наставила је традицију Гликсбурга, најстарије династије у Европи. Али са модерним идејама. Ранија краљева палата Кристијансборг (из 15, 17. и 18. века) уступљена је данској влади за њена министарства. У тој дворској палати сам за „Политику” интервјуисао премијера Анкера Јергенсена, па министра Пера Хекерупа, чији се син Ханс није прославио 2001. као шеф Унмика на Косову под контролом НАТО-а.

Када је краљица Маргрета II приредила свечану вечеру у част Тита, за столом је седео и дописник „Политике”. А када је краљица Маргрета априла 1977. посетила Београд, почаствовала је и „Политику”. У редакцију ми је послата повеља и орден „Официра реда Данеборг”. Најпознатије данско одликовање са неколика степена. За извештавање о њеној земљи. Публика у Данској чита дански лист „Политикен” чије је име доспело и у наш лист. А Маргрету II сретао сам и на улицама Копенхагена, ишла је као обичан пешак. До данас је најомиљенија међу краљевским владарима у Европи.