Милион долара за српске светиње

Враћевшница – Кад се, пре 55 година, двадесетједногодишња Радмила Милентијевић из Азање нашла у Чикагу, знала је шта хоће: докторат на Колумбија универзитету и катедру универзитетског професора. Успела је да заслужи катедру за савремену европску историју на Њујоршком универзитету, а да касније буде и декан. Уз то, постала је и материјално добростојећа. У порти манастира Враћевшница смо је, на Крстовдан, сусрели као пензионерку – и у 77. години орну за рад.

– Пензионерске године сам посветила својој земљи. Иако сам у САД провела много више времена него овде, моја веза са завичајем је дубока, а дубоко је и осећање обавезе да стечено поделим са својим народом. Имам добру пензију, уштеду и приходе од својих ранијих улагања. У Враћевшници сам да уговорим са мајсторима промену оронулог крова на старом манастирском конаку – открива нам циљ посете.

Игуманија Јевдокија, захваљујући у име сестринства, истиче да је ово највећа појединачна донација манастиру, а вредна је 30.000 долара.

– Презадовољна сам да ће конак челника Радича Поступовића, ктитора манастира, добити нови кров. Владика жички је дао благослов за подухват, постићи ћемо и договор са Заводом за заштиту споменика – нада се игуманија, вршњакиња Радмилина.

Али, помоћ манастиру Враћевшница је тек 33. део онога што је, протеклих година, овде уложила наша Њујорчанка. Њен траг добротвора је у храму Светога Саве на Врачару, у Саборној цркви у Београду, у овчарском манастиру Никоље; подигла је парохијски дом и реновирала цркву у родној Азањи, гради парохијски дом у недалеком Влашком Долу...

– У Никољу смо имали много муке. Завод за заштиту споменика је тражио да кров манастирске воденице буде под ћерамидом, а нигде у Србији ћерамиде нема. Најзад је добавимо из Кањиже, али стручњаци Завода одбише: није то права ћерамида. Веровали или не, пронашла сам је у Италији и била много срећна – прича нам Радмила.

Но, није то све у шта је Радмила Милентијевић утрошила милион долара. Њеном упорношћу је заштићено Мирослављево јеванђеље, а потом је купила у Немачкој специјалну витрину, вредну 40.000 марака, како би дело било изложено у Народном музеју. Финансирала је конзервацију заоставштине Вука Караџића у САНУ. Купила је неколико кућа у војвођанским селима за вишечлане избегличке породице.

– Госпођу Милентијевић сматрамо великим задужбинаром Првог српског певачког друштва. Много је помогла и захваљујући њој рукописи Стевана Мокрањца, који је 30 година дириговао нашим хором, сад су на сувом и топлом. Средила нам је и просторије за архиву и библиотеку – истиче за наш лист Светлана Вилић, наша снаха из Санкт Петербурга, која већ четири године диригује хором Друштва.