Историја и прича

Када је 1954. чувени критичар и директор Француске кинотеке Henri Langlois (Анри Ланглоа) возом стигао у Београд, на перону га је сачекао колега из Југословенске кинотеке Миленко Карановић. На његово изненађење, Француз му је саопштио како пре одласка у хотел обавезно жели да посети гроб Александра Обреновића и Драге Машин и да тамо положи цвеће.Карановић је био збуњен јер није био сигуран да ли гроб уопште постоји а још мање где би могао да се налази. Упитао је госта зашто му се толико жури. „Parce que c'est la plus belle histoire de ma jeunesse“ (Зато што је то најлепша прича моје младости) – одговорио је Ланглоа.

У француском језику реч histoire има више значења. Од онога што на српском подразумевамо под појмом ИСТОРИЈА, преко нечега што са прошлошћу нема везе и односи се на ДОГАЂАЈ који још увек траје, па до збивања који чине ПРИЧУ. Ово последње нема много заједничког са првим, чак је у неком смислу и контрадикторно. Историја је наука и тежи да објективно забележи догађаје који су се стварно одиграли,а прича је измишљотина која, напротив, иако понекад личи на стварност, са догађајима и људима који их покрећу рукује потпуно произвољно.

Неколико пута сам прекршио ово правило и, конструишући причу, као модел за поједине ликове узео постојеће људе. Прекопирао сам их, што се каже. Уместо да маштам о своме јунаку, ја сам из свога окружења изабрао праву личност и пресликао је. Недостатак маште, лењост? Не. Једноставно, чинило ми се да је живот понекад много, много богатији и јачи од онога што нуди уобразиља. Не размишљајући много шта ће о томе мислити власник правог идентитета, убацио сам га међу измишљене ликове и пустио да се батрга по непостојећим околностима.

Морам признати да ми у тренутку када би прича угледала светлост дана није било нимало лако. Прибојавао сам се како ће прави лик реаговати, шта ће рећи када себе угледа окружен масом измишљотина, оклеветан (наравно, са његовог стајалишта) гомилом лажи. Али, по правилу, испостављало се да моја страховања нису била на месту. Узорак из живота никако не би себе доводио у везу са ликом из приче. Иако сам од њега изузев имена узео скоро све, он себе није препознавао. Посматрао је свој модел као да га први пут види.

Често се дешавало и обратно. Понеко би се препознао у личностима које сам дословно измислио. Са мном и дан-данас не говори особа која је убеђена да сам за лик старије глумице у филму „Турнеја” узео баш њу као модел. Неки су, пак, сматрали да сам их опевао, многи припадници моје генерације били су веома задовољни што сам баш њихов случај узео као основу за филм „Тито и ја”. Нисам хтео да их разочарам и објашњавам како се не ради о њиховом већ о мом животу.

Вратимо се односу историје и приче. Већ сам једном поменуо како су биографске приче најпроблематичније. Ту приповедач дословно робује историјским чињеницама. За то време, прича покушава да му се измигољи, „тражи своје”. Загушен обавезним елементима, аутор тек ту и тамо даје машти на вољу, што се по правилу сматра скрнављењем биографије значајне личности. Нема доброг и, у исто време, веродостојног биографског филма. Или истина, или прича. Једно друго искључује.

Како је онда могуће да је један несрећни брак, који је био испуњен патњом и страховањем више него љубављу, и који се 1903. завршио тако што су на билијарским столовима у Старом двору супружници исечени на комаде, постао la plus belle histoire? И то за човека који је утемељио појам ауторског филма и био претеча Новог таласа, најзначајнијег филмског покрета после Другог светског рата?

Могућ је само један одговор. Шта се У СТВАРИ одиграло са краљевским паром није толико важно. Од већег је значаја како ми то доживљавамо. Да ли је Александар био мало чудан (звали су га Wasser Kopf - водена глава), а Драга мало лабава у схватању тадашњих норми понашања (удовица) и да ли је разлика у годинама била превелика (када је у вили Sachino у Бијарицу њихова веза започета он је имао седамнаест а она преко тридесет) уопште није битно. Много је важније шта тај бизарни однос буди у нама. Одатле, дакле из нас самих, крећу нити будуће ПРИЧЕ. Она се удаљава од историје и приближава нашем срцу.

Још нешто. Онога тренутка када се прича појави у облику литературе, позоришног комада или филма, она престаје да припада њеном аутору и постаје власништво оних који је нису створили – публике. Једном напустивши историјску истину, она по други пут мења свој смисао и у сваком од нас буди нашу приватну истину, која није мање важећа од оне прве. Постаје histoire.