Атланта зове Алтину

На почетку, пре седам година, беше то интерконтинентални бизнис вођен партизански, преко интернета. Везе су биле лоше и текле споро, линкови су се успостављали веома тешко и бизнис је подсећао на герилску везу групе завереника…

– Хало Алтина, овде Атланта – викао је из своје америчке канцеларије Иван Станојевић, лоциран у граду „Си-Eн-Eна” и „Кока-коле”. На другом крају света, наћуљених ушију и разгорачених очију, инструкције су примали Иванови менаџери, стационирани на ободу Земуна, у насељу Алтина, створеном деведесетих година, када су Крајишници насељавали периферију периферије Земуна.

Иванова филозофија се није променила током последњих година, па је овај четрдесетједногодишњак временом постао прави српски пословни хајтек газда. Седи у фотељи у Атланти и води свакодневно своју фабрику „Стантек” преко скајпа, успостављајући директни пословни веб-видео са Земуном. И, не би било неко чудо да се Иван бави транге-франге бизнисом и трговином, па уговара транспорте и зарађује на разлици у цени, него човек – производи и извози. Фабрика је специјализована за пројектовање и производњу линија и система за паковање у прехрамбеној, хемијској, фармацеутској индустрији, као и за интеграцију машинских система и општу аутоматизацију производних процеса. Пословни хит им је машина сецкалица за лук (Onionslicer) која тону лука исече за сат времена. Прошле године извезено је шест таквих машина, од којих је једна отишла у Холандију. Ако се, дакле, нађете у „Мекдоналдсу”, „Бургер Кингу” или неком другом ресторану брзе хране у Америци, знајте да су колутови лука или парадајза исечени на српским машинама.

Због временске разлике, Атланта и Земун се преклапају дневно око четири сата, тако да Иван, са друге стране Атлантика и његови инжењери са ове стране Дунава, уживо, на скајпу, проведу између два и три часа дневно.

– Интернет везе су биле очајне и са превеликим осцилацијама, али смо успевали да разменимо фајлове, да обављамо живе инжењерске дискусије и пласирамо нека од најбољих инжењерских решења која смо икада изумели. Контрола фирме преко интернета је била могућа само захваљујући великом ентузијазму и вери у руководећи тим. Са оваквим приступом све је било могуће. Тада је освојен дизајн машине за сечење поврћа која је убрзо патентирана на територији САД и ЕУ и постала прави хит у индустрији свеже сеченог поврћа у Америци, па је завидан број машина произведен и инсталиран широм Америке – прича Иван.

Купци су, временом, постајали све задовољнији, па је тражена производња машина по систему кључ у руке, тако да се производња сели у Србију. Такоје, заправо, организована мала производна радионица за производњу машина за сечење поврћа и процесирање пластичних паковања.

– Посла је билона претек и ми смо се трудили да удовољимо захтевним клијентима са запада. О проблемима у организацији производне фирме овог типа можемо роман да напишемо,али смо успели да доведемо западни квалитет рада, најновије технологије у области паковања и машинског дизајна у Србију – каже „скајп фабрикант” који, дуго обузет пословима за америчко тржиште, није превише марио за српско. Држао се својих западних клијената. Извоз је чинио 100 одсто прихода компаније.

Али, како је, заправо, Иван постао бизнисмен на интернет погон?Отишао је у Америку у августу 2000. године, након бомбардовања Србије, са супругом Мајом, пошто је добио зеленукарту.

– На наговор пријатеља,који су своје магистарске и докторске студије наставили у Атланти, на техничкомуниверзитету Џорџија – супруга и ја одлучили смода ту започнемо живот. Одмах смо добили посао, јер су наши стручњаци били цењени и економија је цветала. Свој први посао сам нашао у фирми „Нордсон корпорејшен”која је светски лидер у „хот мелт апликаторима”, веома распрострањеним у индустрији паковања. Након пар година рада за ову фирму добио сам понуду за рад у фирми „Максвел чејс текнолоџис”која је у том периоду била у развоју и запошљавала је машинске дизајнере са искуством у производњи машина за прехрамбену индустрију. Након годину дана рада, стицајем околности, постајем шеф пројектног бироа – каже Иван.

Остварио је амерички сан, али признаје, сањао је да ту негде смести и Србију! Ништа од сјаја Америке није било јаче од успомена из родног краја, остављене фамилије и пријатеља…У исти мах, он је веровао у своје пријатеље, београдске инжењере. Сабрао је два и два, искористивши брзи раст компаније „Максвел чејса”и будући дизајнерски кадар запослио у Србији. Разуме се, преко интернета.

Тако се, заправо, производња свих машина за фирму „Максвел чејс”преселила у Србију.

– Како смо временом расли и освајали нове технологије, дошли смо до фазе у којој смо решили да и домаћим фирмама понудимо део својих услуга. Изненађење је било велико када смо увидели величину и снагу појединих фирми које ни на који начин не заостају за својим америчким такмацима („Полимарк”, „Имлек”, „Гранд кафа”, „Млекара Шабац”). Један од највећих проблема била је велика неверица домаће привреде према домаћим произвођачима опреме. Рушење овог имиџа је био први задатак који смо поприлично пребродили у досадашњем периоду – каже он. Сада извоз чини више од 70 одсто његовепроизводње.

Фабрикант из Атланте, задња пошта Алтина, срушио је још један стереотип, показавши да српска индустрија може да своје машине прода чак и – Јапанцима. До сада је 18 система за сечење свежег парадајза на колутове, продато Американцима и Британцима.

----------------------------------------------------------

Ширење у Америци, освајање Русије

– Фирма тренутно запошљава 40 радника, са комплетним производним процесом дефинисаним у оквиру фирме, машинским и електродизајном, као и ригорозном контролом квалитета, заснованом на западној пословној идеологији. Дуго времена смо пружали услуге машинског дизајна неколицини дизајнерских кућа у Атланти. Временом смо сав инжењеријски потенцијал усмерили јачању нашег производног програма. Планирамо ширење америчке продајне мреже и јачање на овом тржишту, као и излазак на тржиште Русије, Блиског Истока и Африке – указује Иван Станојевић.