Трагедијом до гласова

Била је то скромна антитерористичка али огромна медијска операција. Режирао ју је Никола Саркози, са идејом да се о њему само двадесетак дана пред први круг француских председничких избора јавност фокусира на слику „заштитника нације”. Ако је и то био мотив Николе Саркозија, када је после терористичких напада Мухамеда Мераха у Тулузи подстакао серију полицијских рација уз велику медијску покривеност, садашњем председнику Француске нико не спори да је постигао циљ.

Овога пута убојити и увек поуздано обавештени сатирични недељник „Оковани патак” није једини који износи тезу да је Саркози употребио тулузанску трагедију у кампањи. Опозицији су се придружили  британски и шпански аналитичари са истим оваквим закључком.

Само у року од неколико дана министарство унутрашњих послова извело је три спектакуларне операције: двадесетак хапшења 30. марта, избацивање из Француске петорице религиозних лидера, осумњичених за ковање планова о терористичким акцијама 2. априла, и још десетак хапшења у прошлу среду.

„Окованом патку” потврђено је из председниковог окружења да је Јелисејска палата покушала да „пригуши” информацију како је Мерах још од 2007. био маркиран као члан међународне исламске организације и да је Саркози такође „преувеличао” опасност која је претила нацији од ухапшених. Он је навео да је код похватаних пронађен арсенал „калашњикова”, али не и да је то оружје било неупотребљиво.

Са друге стране природно је што је Саркози, као некадашњи министар полиције „убрзао” акцију хапшења и што се ослонио на своје лојалне савезнике из министарства којим је руководио.

Замерке опозиције своде се углавном на „инструментализацију” тих мера и на претерано присуство рефлектора и камера, што није уобичајено у сличним акцијама. Најјачи ривал актуелном председнику, социјалиста Франсоа Оланд, опрезно критикује Саркозија иако га је овај за неколико процената престигао у рејтингу, после трагедије у Тулузи.

„Нема никакве сумње да су полицијске операције неопходне, али то је требало знатно раније да урадимо, како бисмо предухитрили трагедију”, рекао је Оланд.

Тема имиграције је горућа не само у Француској него и у целој Европи, како због тероризма који се по правилу повезује са имигрантима исламске вероисповести из Азије и Африке, тако и због радних места и укидања социјалних бенефиција усред кризе. Зато Саркозијеву акцију и злочин у Тулузи помно прате Британци и Шпанци. Лондонски „Тајмс” је чак у свом уводнику прекјуче упитао „како то да Французи могу да избаце из земље непожељне имигранте, а у Британији се то не дозвољава”.

Осим Саркозија, Оланду на путу у Јелисејску палату као сметња стоји још један противник. По најновијим анкетама, Саркози у првом кругу добија највише гласова, али у другом, 6. маја, када се бије одлучујућа битка, не може да достигне социјалисту Оланда. Сем ако Французи због изборне заморености, апатије и незадовољства не одлуче да уопште не излазе на изборе.

Велики проценат апстиненције могао би да поремети математику, побрка лончиће и изврне резултате у нешто сасвим ново, упозоравају статистичари. По свим досадашњим анализама, ако се велики број Француза одлучи да не изађе на изборе у првом кругу, то би могло да нанесе ненадокнадиву штету фавориту другог круга Оланду.

Феномен Жан Лик Меленшона, некадашњег социјалисте који је кренуо још више улево и на изборе за председника излази као члан мале Комунистичке партије, могао би да, кажу у Паризу, помути све изборне рачунице. Меленшон је нагло напредовао у рејтингу последњих недеља и по последњим анкетама има петнаест одсто присталица. Уколико излазност буде веома мала, због тога што су Французи незадовољни оним што су до сада пружили досадашњи фаворити, ето Меленшона у другом кругу уместо Оланда. А онда следи још пет година са Саркозијем.

Зорана Шуваковић