Заустављено време
Један од најзначајнијих српских композитора данашњице Властимир Трајковић (1947), не превише плодног и бројног стваралаштва али увек интригантног, другачијег, оригиналног и неочекиваног, направио је ретроспективу дела. Започео је концерт са Дуом за клавир и оркестар оп. 4 (1971), насталим под ауром његовог професора Василија Мокрањца, у форми кончерта гроса а у стилу природног отклона и дистанце према сентиментално лепом, мелодраматски лепом, освајањем лепоте по себи у духу модерне поетике новог доба.
Јапанска пијанисткиња Кјоко Хашимото, позната одраније београдској публици, присно и лично извела је солистичку деоницу (сасвим уклопљену у оркестарско ткиво). Краткотрајни излет у неокласицизам обележио је Трајковићев Концерт за обоу и оркестар Еф дур оп. 24 (1994) у којем је као солиста наступио француски обоиста Давид Валтер.
Дело које обележава Трајковићев велики стваралачки замах и успон из последњих година, "Пет песама Стефана Малармеа" оп. 28 (за оркестарску верзију добио Априлску награду града Београда 2006), имало је своју нову премијеру у камерној верзији (глас, флаута, клавир, у извођењу ансамбла Donne di Belgrado). Потпуно новим звуком, чак и смислом, а донекле и карактером остварено је пет минијатура, сада преведених на српски језик и у сугестивном тумачењу сопрана Анете Илић, одличне флаутисткиње Стане Крстајић и ангажоване пијанисткиње Наталије Младеновић.
У другом делу концерта изведена су два симфонијска дела, "Tempora retenta" (Заустављено време) студија за симфонијски оркестар и мешовити хор оп. 2 и "Дан", четири химне за оркестар оп. 6 – обе ране композиције, једна непосредно проистекла из година студија (дипломски рад из 1970), друга из париског периода усавршавања код Оливијеа Мисијана.
Ако бисмо сами правили избор из музике В. Трајковића, на првом месту би били Клавирски концерт, затим Арион, па Звона за клавир, а пре свих управо симфонијска музика састављена од четири химне и названа "Дан" која прави искорак у српској музици не само у правцу француског импресионистичког и постимпресионистичког духа и квалитета, већ у правцу личне ауторове сјајне оркестрације широких плоха, уздржане тензије, заустављеног даха. Посебно инспирисана Трећа химна, приликом сваког новог извођења дела оставља исти, снажан утисак.
Велики напор учинио је и овога пута диригент Бојан Суђић са пуном свешћу о томе шта се хоће из партитуре и како да музика, која није увек комуникативна и освајајућа, најбоље доспе до публике. Извођење Симфонијског оркестра РТС, посебно стабилност ансамбла, релативна уједначеност група, учинили су да мислимо на музику, а не на омашке. Суђић је вероватно једини од наших диригената који оно што прихвати да ради, у потпуности и оствари. Његове интерпретације наше савремене музике престају да буду "омаж" аутору, историјском тренутку и музичкој средини, и постају оправдане, доживљене и исказане до крајњих резултата.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
