Паника

Међу различитим врстама осећања страха, паника има посебно место. Сви страхови настају као резултат оцене особе да нешто што је јаче од ње, чему она не може да се супротстави, угрожава нешто што јој је важно. Управо због те процене да нас угрожава нешто што је јаче од нас, страх нас мотивише на повлачење, избегавање, бежање из угрожавајуће ситуације. У еволутивном смислу, страх нас чува пред опасношћу на коју не можемо да утичемо.

Али, важна је и наша процена да ли можемо да побегнемо. Ако верујемо да можемо, снажни страх прилагођава наш метаболизам да то учинимо што брже. Ако верујемо да не можемо, појављује се она врста страха коју зовемо ужас, а која нас паралише, „окамени”. Трећа врста процене је она која чини да се успаничимо: нисмо сигурни да ли можемо или не можемо да измакнемо опасности која нас угрожава.

Важна је и процена колико времена имамо да пронађемо решење: што је мање времена, то је паника снажнија.

Гледано са стране, успаничени људи се понашају хаотично, не размишљајући. Оно што у ствари раде је да у то мало времена колико мисле да имају, пробају што више различитих понашања – по систему „покушај-грешка” – како би можда открили оно одређено понашање које ће успешно довести до тога да побегну или се заштите. Разумљиво је да овакво реаговање ретко доводи до успеха.

Ако је главни разлог за панику процена да особа не зна да ли може да се заштити или да побегне, онда је знање фактор који најбоље спречава панику. Када људи знају како треба да се понашају у простору када је пожар, поплава, земљотрес, отмица... то знање смањује панику. Исто важи и за ургентну медицинску ситуацију када је некоме потребно пружити прву помоћ: знање шта да се уради смањује панику.

Успаничени појединац увек може активирати своје размишљање тако што ће себи наглас постављати питања.

Посебан проблем је колективна паника зато што може покренути стампедо, који може бити много штетнији од разлога који га је покренуо. Познати су случајеви када због пожара сви нагрну на врата која људска тела, под притиском масе која жели да изађе, потпуно зачепе, тако да настрада много више људи.

Зато је у школама, на пример, важно извршити „противпожарну вежбу” како би сви знали шта треба да ураде у случају катастрофе. Поготово запослени који треба да усмеравају „масу” како би спречили стампедо.

Паника је добила име по грчком Пану, за кога се сматрало да у шумама напада девојке и младиће. Претпостављамо да када би у неком жбуњу нешто шушнуло, млади би успаничено бежали из шуме. Иако данас више не сматрамо да нам осећања долазе из спољашњости.