Избори и војна питања

Нема бољих услова за улазак на Андрићев венац од положаја становника Андрићевог венца. Зато би по свим конвенционалним мерилима модерне политике Борис Тадић требало да буде идеалан кандидат за новог председника Србије и врховног команданта наших оружаних снага. Он је кандидат владајуће странке и уз благослов самог председника, који је себи скратио мандат, заправо се намеће за његовог наследника. Србија живи у миру, рата нема ни на видику нити ће га бити, доживљавамо просперитет без преседана, а постали смо и регионални лидер. Још само да будемо и глобална сила. За такву значајну улогу недостаје нам још само и адекватна оружана сила. Коју ћемо имати тек када парламент под хитно изгласа скидање ПДВ-а на куповину опреме за бебе. Добра заоставштина за будућност.

Назовимо то изборним питањем које се не усуђује да се представи својим правим именом. За војску, односно за одбрану иде велики део, после полиције, и највећи део државног буџета Србије, а председник државе је главнокомандујући војне силе према којој сви други апарати репресије делују као патуљци. Војна лица, радници у војној индустрији, те чланови њихових породица, чине озбиљно бирачко тело, али ниједна странка и ниједан кандидат за председника републике још увек нису изашли у јавност са неком врстом своје „Беле књиге” о питањима одбране. Тако је било пре четири године, тако је и сада.

Да ли то у Србији војна теорија, али и пракса, пате од инерције? Делимично и због ушанчених институционалних интереса? Или Србија живи усред свеопштег благословеног мира и у просперитету у коме нема никаквих безбедносних претњи и изазова, па трошкови одбране иду линијом мањег отпора? Јасно је да није лако задовољити све ривале који се надмећу при расподели државних пара, али колико ће бити велик јаз између жељеног и могућег, када су у питању оружане снаге, ипак, зависи од челних људи на власти. Оно што је у свему томе најчудније јесте да странке питањима одбране у јавним наступима сада не придају скоро никакав значај. Заправо, странке ЛДП и СПО залажу се за улазак Србије у НАТО, али о томе се више причало док нису расписани избори. Како тај став није популаран код већине грађана Србије, код традиционалних гласача ЛДП наравно јесте, о потреби да Србија уђе у НАТО, ЛДП сада, ипак, много мање говори. Уместо тога, сада је нагласак на томе да ће земља изаћи из кризе када изабере „некога ко ће рећи истину”.

Са друге стране, ДСС скору сву војну проблематику ове земље своди на војну неутралност Србије, остале странке опозиције о конкретним војним питањима ни толико. Све се своди на вешто избегавање и маневрисање. Као да немамо војску, или имамо неку туђу? Владајући ДС своје ставове око тога саопштава преко министра одбране Драгана Шутановца, коме се мора признати да је сачувао неке виталне војне фабрике од лоше приватизације, и да је у иностранству наступао као најбољи министар спољне трговине у последњих 20 година. Али о куповини, или лизингу новог вишенаменског борбеног авиона конкретно нико ништа не говори, када ће Војска Србије да добије оклопна возила „лазар” и самоходне хаубице „нора” такође се ништа не зна. Како да продајете иностранству возила „лазар” када их нема у наоружању Војске Србије? Где су референце? Шта је са модернизацијом домаћих тенкова М-84? Исти су као што су били 1989. године. Је ли коначно разрешена концептуална дилема око борбених возила точкаша, или гусеничара? Зашто пројекат противоклопног система „бумбар” толико касни? Нисам чуо да се о томе икада говорило на седницама неког скупштинског одбора. Истина, нисам сигуран да су чланови било којег скупштинског одбора и стручни за било какву расправу о томе. Знам, многи ће рећи какви бре тенкови, какви авиони и хаубице, народ је гладан и без посла, треба одржати социјални мир. Заборавља се да се војни динар директно или индиректно увек враћа у привреду.

Могу ли, дакле, војне теме да изаберу победничку странку, или председника републике? Или смо сведоци „американизације” наше предизборне кампање у којој сви, пре свега медији, упадају у замку персонализације? Односно колико одлука бирача зависи од њиховог личног, породичног и професионалног окружења, колико се избори добијају захваљујући темама, наравно не само војним, а колико је бирачима важан само лични стил водећих кандидата? Јер стил је човек сам. Да ли у Србији медији, заправо, бирају победнике? Или, пак, политичари инструментализују медије по свим темама укључујући и војне? Вечна дилема између неподношљивих и неспособних? Политикантска политика, тиранија изборно-саветничких професионалаца који својим демографским антенама и својим инструментима манипулације претварају у основи српски политички биполаризам у хомогену смесу центристичких баналности, готових фраза и умирујућих формула, што све савршено поништава разлике.