Тајкуни уништили новинарство

Од нашег специјалног извештача

Оксфорд – Повод за вруће вече у књижари „Вотерстонс” у центру Оксфорда, пре неки дан, није потпуно литерарни. Нова књига Ника Коена, једног од најубојитијих британских колумниста, „Не можете да прочитате ову књигу” (у оригиналу „You can’t read this book”) са поднасловом „Цензура у ери слобода”, узбудила је академске кругове и натерала их да испитају уљуљкујући мит: да живе у времену безграничних слобода, бар када је о западној цивилизацији реч.

Коен управо тврди супротно у свом публицистичком делу које је побрало много критичарских похвала и у Лондону и са друге стране Атлантика, у САД и Канади.

– Поред традиционалних противника слободне речи и независног мишљења, у које спадају религиозни фанатици, културолошки кланови, и идеолошки екстремисти, данас се поборницима цензуре придружује белосветска олигархија и свемоћне корпорације – каже за „Политику” Ник Коен.

Примера има на претек. Коен их детаљно анализира у својој књизи: „Данас у западном (пост)модерном друштву критикујеш политичаре без већих проблема. Твитуј, фејсуј, текстуј, ником ништа. Али кад ногом крочиш на своје радно место, најбоље је да ставиш фластер на уста. Ту су на делу драконски закони апсолутне диктатуре. Било да радиш у државној било у приватној фирми, проговориш ли нешто против шефа, губицима у пословању, или грешкама које штете пореским обвезницима и јавном интересу, добићеш највероватније отказ. Готово да нема озбиљније компаније која не захтева апсолутну лојалност од својих службеника. А то, како интерпретира менаџмент, значи ’ништа не видиш, не чујеш и не говориш’.”

Покушај да се позовеш на правду и отпочнеш процес, тада тек настаје лични и породични крах. Јер сасвим сигурно фирма ће најмити бољег адвоката, а они су на таквој цени да их не би могли отплатити ни праунуци отпуштеног праведника.

Пример Салмана Руждија и претња смрћу која га прати већ двадесет година због оптужби да се у „Сатанским стиховима” изругује исламској вери, застрашио је слободоумне новинаре. Натерао их је да прегризу језик пре него што се усуде да пишу о Алаху. Али исто су толико склони да укључе дугме за самоцензуру када би да истражују корупцијске махинације или криминалне радње неког од олигарха, без обзира да ли он долази из Русије, Украјине, или је стасао на домаћем британском терену, тврди Коен.

Лондон је, закључује овај писац са оксфордском дипломом, „прави рај за белосветске олигархе”.

Због ригорозних закона о кажњавању клевете или повреде нечије репутације, астрономских одштета које се додељују као накнада „оклеветаним” богаташима, ретко који новинар ће се усудити да дирне у банку, а још мање у неког руског тајкуна који улаже у Лондон, ту купује некретнине, школује синове у угледним школама, проводи се по луксузним ресторанима.

Коен тврди да су британске судије са „усађеним аристократским предрасудама” прихватиле да наметну новчане санкције истраживачком новинарству.

– Казне су толико папрене да би их тешко било издржати и у златним временима, а данас када интернет потискује медијски бизнис, нема шансе да тужбу било ког увређеног тајкуна преживи на ногама.

Због још једне архаичне смицалице богати парничари обожавају англосаксонско право. У британском правосуђу повреда репутације третира се као угрожавање личне својине.

Све то чини сваку борбу са тајкунским голијатима унапред изгубљеном. Јер и пре него што процес отпочне, медијска или издавачка кућа у којој си запослен ће се предати. У погодбу са веселим милијардером спада и јавно извињење за клевету. Збогом слободном новинарству или публицистици.

Да би се дискусија о цензури слушала, ваљало је карту од четири фунте купити унапред. Да нисам тако урадила не бих могла да присуствујем овој драгоценој дебати. На улазу у „Вотерстонс” сачекао ме је, као у биоскопу, разводник. „Вече је распродато”, рекао ми је пре него што сам му показала карту. У невеликој продавници чији су зидови крцати књигама, педесетак столица заузимају углавном седе главе. Понеки студент са бележницом долази по задатку да скупи грађу за семинарски рад. Аутор ове добре књиге је, по сопственом признању, преморен, већ је истог дана говорио у још две лондонске књижаре.

Све је слично као у Америци, где се аутор обавезује издавачу да ће ради боље продаје књиге издржати турнеју, говорити о свом новом делу и на крају потписивати сваки примерак. У Америци је бар улазак у двери писане речи бесплатан. Овде, у Старом свету, књига још није подлегла и води љуту битку са интернетом, са неизвесним крајем. У Оксфорду су папир и штампа и данас на цени. Као и чувена традиција неговања слободне речи и мишљења. Стога су академици и похрлили у књижару како би се наоружали књигама и супротставили терору новца.

Зорана Шуваковић