Ратне ране поново деле Босну и Херцеговину

Од нашег дописника

Сарајево– У Сарајеву је 6. април деценијама обележаван као дан у којем је овај град ослобођен од немачке окупације, али јуче је сећања на 6. април 1945. у други план потиснула централна манифестација посвећена 20. годишњици почетка опсаде Сарајева.

„Главни град БиХ је претеча свега онога што данас гледамо у Европи“, изјавио је председавајући Председништва БиХ Бакир Изетбеговић полажући венце и цвеће убијеним грађанима БиХ, поводом 6. априла, Дана града Сарајева.

Он је на свечаности рекао да је Сарајево данас непобедив град, који је „савладао све варваре који су га напали“.

Опсада Сарајева почела је 5. априла 1992. када је српска војска заузела Међународни аеродром у насељу Илиџа, а званично је завршена 29. фебруара 1996, три месеца пошто је потписан Дејтонски споразум.

Овде се подсећа да је са околних брда, током 1.425 дана опсаде, испаљеноготово пола милиона пројектила, само 22. јула 1993. рекордних 3.777 граната.Погинуло јевише од 11.000 грађана, од тога преко 1.600 деце.

Градоначелник Сарајева Алија Бехмен рекао је да 6. април има троструко значење: прославу 550 година од рођења града, 67 година од ослобођења од фашизма и 20 година од почетка опсаде главног града БиХ.

У оквиру перформанса „Сарајевска црвена линија”, у центру града дуж улице маршала Тита, у знак сећања на број убијених Сарајлија у протеклом рату, постављена је11.541 празна црвена столица.

„Жртве Сарајева су највећи појединачни губитак у једном граду у Европи након Другог светског рата”, изјавио је сарајевски редитељ Харис Пашовић, идејни творац „постављања црвеног гледалишта”.

Поводом годишњице, министар иностраних послова БиХ Златко Лагумџија организовао је пријем у згради МИП-а на који је позвао дипломате и званичнике из Федерације БиХ.Извор „Политике” близак МИП-у, који жели да остане анониман, каже да је ово „скандал свих скандала”.

„То што Лагумџија ради нема везе са договореном спољном политиком, али има са махалском спољном политиком”, тврди наш извор.

Поводом обележавања дана који се сматра почетком рата у Босни, овде се данас окупило и близу 200 новинара из читавог света који су извештавали о најкрвавијем сукобу у Европи после Другог светског рата.

Током припрема за обележавање двадесетогодишње опсаде Сарајева, овдашњи медији извештавали су да је почетак опсаде обележила погибија Суаде Дилберовић и Олге Сучић, на мосту Врбања преко реке Миљацке.

Намерно или не, заобилази се чињеница да је 4. априла 1992. у полицијској станици у Сарајеву мучки убијен полицајац, Србин Перо Петровић, да су истог дана у нападу на Полицијску школу на Врацама убијени српски специјалци Миле Лиздек и Милорад Пупић, рањени Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, а повређен Милорад Марић.

„Не могу да схватим да се и 20 година након рата измишља и прави селекција убијених Сарајлија, да се прекраја историја и препарира стварна истина”, наглашава Славко Јовичић, посланик у Парламентарној скупштини БиХ. „У Сарајеву поново почиње рат, с том разликом што више не пуцају из топова и снајпера са околних зграда, него пуцају реториком која је заиста застрашујућа.”

Јовичић се пита да ли је неко јуче избројао столице на којима би требало да седе Срби ликвидирани у 124 логора у Сарајеву, или чланови породице Ристовић које су „Зелене беретке” убиле у њиховој кући, или онај никад неутврђени број мучених Срба који су живи бачени у јаму Казани.

Тако су управо столице са перформанса изазвале нове полемике. Редитељ Пашовић је јуче, уместо аплауза за свој пројекат, доживео жестоке критике суграђана зато што су црвене столице купљене – у Србији, у Старој Пазови.

 Сарајевски интернет портали преносе реакције грађана због столица набављених у „агресорској земљи” и наводе да замерају организаторима што се нису потрудили да бар скину етикете, а не да им земља порекла – Србија – боде очи.

„Нама не требају столице, нама требају посмртни остаци Срба који су зверски убијени у Сарајеву”, узвраћапосланик Јовичић и наглашава да су јучерашња дешавања у Сарајеву „увреда за српски народ“ и порука да за њих нема места у оваквој БиХ.