Ratne rane ponovo dele Bosnu i Hercegovinu

Od našeg dopisnika

Sarajevo– U Sarajevu je 6. april decenijama obeležavan kao dan u kojem je ovaj grad oslobođen od nemačke okupacije, ali juče je sećanja na 6. april 1945. u drugi plan potisnula centralna manifestacija posvećena 20. godišnjici početka opsade Sarajeva.

„Glavni grad BiH je preteča svega onoga što danas gledamo u Evropi“, izjavio je predsedavajući Predsedništva BiH Bakir Izetbegović polažući vence i cveće ubijenim građanima BiH, povodom 6. aprila, Dana grada Sarajeva.

On je na svečanosti rekao da je Sarajevo danas nepobediv grad, koji je „savladao sve varvare koji su ga napali“.

Opsada Sarajeva počela je 5. aprila 1992. kada je srpska vojska zauzela Međunarodni aerodrom u naselju Ilidža, a zvanično je završena 29. februara 1996, tri meseca pošto je potpisan Dejtonski sporazum.

Ovde se podseća da je sa okolnih brda, tokom 1.425 dana opsade, ispaljenogotovo pola miliona projektila, samo 22. jula 1993. rekordnih 3.777 granata.Poginulo jeviše od 11.000 građana, od toga preko 1.600 dece.

Gradonačelnik Sarajeva Alija Behmen rekao je da 6. april ima trostruko značenje: proslavu 550 godina od rođenja grada, 67 godina od oslobođenja od fašizma i 20 godina od početka opsade glavnog grada BiH.

U okviru performansa „Sarajevska crvena linija”, u centru grada duž ulice maršala Tita, u znak sećanja na broj ubijenih Sarajlija u proteklom ratu, postavljena je11.541 prazna crvena stolica.

„Žrtve Sarajeva su najveći pojedinačni gubitak u jednom gradu u Evropi nakon Drugog svetskog rata”, izjavio je sarajevski reditelj Haris Pašović, idejni tvorac „postavljanja crvenog gledališta”.

Povodom godišnjice, ministar inostranih poslova BiH Zlatko Lagumdžija organizovao je prijem u zgradi MIP-a na koji je pozvao diplomate i zvaničnike iz Federacije BiH.Izvor „Politike” blizak MIP-u, koji želi da ostane anoniman, kaže da je ovo „skandal svih skandala”.

„To što Lagumdžija radi nema veze sa dogovorenom spoljnom politikom, ali ima sa mahalskom spoljnom politikom”, tvrdi naš izvor.

Povodom obeležavanja dana koji se smatra početkom rata u Bosni, ovde se danas okupilo i blizu 200 novinara iz čitavog sveta koji su izveštavali o najkrvavijem sukobu u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Tokom priprema za obeležavanje dvadesetogodišnje opsade Sarajeva, ovdašnji mediji izveštavali su da je početak opsade obeležila pogibija Suade Dilberović i Olge Sučić, na mostu Vrbanja preko reke Miljacke.

Namerno ili ne, zaobilazi se činjenica da je 4. aprila 1992. u policijskoj stanici u Sarajevu mučki ubijen policajac, Srbin Pero Petrović, da su istog dana u napadu na Policijsku školu na Vracama ubijeni srpski specijalci Mile Lizdek i Milorad Pupić, ranjeni Duško Jević, Miodrag Repija i Risto Lubura, a povređen Milorad Marić.

„Ne mogu da shvatim da se i 20 godina nakon rata izmišlja i pravi selekcija ubijenih Sarajlija, da se prekraja istorija i preparira stvarna istina”, naglašava Slavko Jovičić, poslanik u Parlamentarnoj skupštini BiH. „U Sarajevu ponovo počinje rat, s tom razlikom što više ne pucaju iz topova i snajpera sa okolnih zgrada, nego pucaju retorikom koja je zaista zastrašujuća.”

Jovičić se pita da li je neko juče izbrojao stolice na kojima bi trebalo da sede Srbi likvidirani u 124 logora u Sarajevu, ili članovi porodice Ristović koje su „Zelene beretke” ubile u njihovoj kući, ili onaj nikad neutvrđeni broj mučenih Srba koji su živi bačeni u jamu Kazani.

Tako su upravo stolice sa performansa izazvale nove polemike. Reditelj Pašović je juče, umesto aplauza za svoj projekat, doživeo žestoke kritike sugrađana zato što su crvene stolice kupljene – u Srbiji, u Staroj Pazovi.

 Sarajevski internet portali prenose reakcije građana zbog stolica nabavljenih u „agresorskoj zemlji” i navode da zameraju organizatorima što se nisu potrudili da bar skinu etikete, a ne da im zemlja porekla – Srbija – bode oči.

„Nama ne trebaju stolice, nama trebaju posmrtni ostaci Srba koji su zverski ubijeni u Sarajevu”, uzvraćaposlanik Jovičić i naglašava da su jučerašnja dešavanja u Sarajevu „uvreda za srpski narod“ i poruka da za njih nema mesta u ovakvoj BiH.