Русија мења партијску климу

Митинзи и контрамитинзи који су Русију, тачније њену престоницуМоскву, потресали од децембарских парламентарних до мартовских председничких избора, као да почињу да дају резултате. Додуше не онакве какве је тражила опозиција, али је сада већ несумњиво да највећој држави на свету предстоје значајне политичке промене.

Један од најјаснијих сигнала је намера новоизабраног шефа државе Владимира Путина да се, већ по ступању на дужност (6. маја), стави на чело Општедруштвеног народног фронта, широког политичког покрета који би, како се најављује, требало да буде замена за тренутно владајућу партију Јединствену Русију.

У истом смеру иде и недавно усвојен закон по којем је број потписа пунолетних грађана неопходних за оснивање политичке партије смањен драстично – са 40.000 на свега 500. Да ли ће, и колико, потпис актуелног председника Дмитрија Медведева на нови закон о партијама значити корак даље у развоју руског политичког живота показаће време. Ипак, практично, давање шансе свакоме да, у времену интернета и, друштвених мрежа, крене у политичку авантуру, отвара сасвим нови страначки фронт.

Како за „Политику“ пише руски политиколог Олег Бондаренко, „у Русији је већ почела убрзана смена губернатора. Велике промене очекују и владу”.

„Путин, као стратешки мислилац, тражи нови ослонац за себе у оквирима процеса модернизације и демократизације политичког простора који је започео актуелни председник Дмитриј Медведев”, наводи Бондаренко и наставља: „Већ осам година у току је повратак на директне изборе губернатора руских региона. У 2008, ови избори су укинути после ужасне отмице у школи у Беслану, у Северној Осетији. Тада је руска власт, са Путином на челу, активно настојала да поврати ред и поредак у републикама које се нису баш увек обазирале на поруке из центра.

Наслеђе деведесетих је и несагласност регионалних закона са федералним и реалне претње тероризма. Да би се спречила даља дезинтеграција која је могла да доведе до потпуног распада Руске Федерације, тада је и донето решење о директном постављању губернатора. Данас је ситуација другачија.

На Кавказу се више не ратује, а закони Руске Федерације спроводе се у свим њеним субјектима. Средња класа, која се појавила у време Путиновог руковођења, отворено је после 4. децембра проговорила о својим грађанским и политичким правима.

Нови регионални избори који би могли бити одржани већ до краја године, по усвајању одговарајућих закона, биће управо избори средње класе. А на њима морају да учествују нове партије са новим брендовима. Управо такав би требало да буде и Општеруски народни фронт, закључује Бондаренко.

Треба додати да су, судећи према децембарским изборима, главни играчи на руској политичкој сцени углавном они који су ту још од времена распада Совјетског Савеза, попут Комунистичке партије (КПРФ), Либерално-демократске (ЛДПР), или партија, такозваног, демократског усмерења попут Праведне Русије, Јаблока или неколико других, које су настајале и губиле се према приликама и лидерима који су их представљали.

Али већ наредно (мартовско) председничко огледање наговестило је промене. При томе се, пре свега, мисли на изузетан изборни успех независног кандидата, милијардера Михаила Прохорова, који је са 5.722.508 освојених гласова успео да надмаши већ доказане играче попут Генадија Зјуганова, Владимира Жириновског или Сергеја Миронова. Прохоров сада најављује оснивање сопствене партије. Јавио се и последњи совјетски председник Михаил Горбачов са намером да обнови рад Социјалдемократске партије, угашене 2007 – због неиспуњавања законских услова.

Питање које се после свега поменутог неминовно намеће јесте: да ли у једној земљи са преко 140 милиона становника добијање статуса партије са само 500 потписа доноси и квалитет политичког живота? Наиме, овако низак цензус свакако представља демократски корак напред, али, истовремено, даје прилику свакојаким маргиналцима, екстремистима, верским фанатицима и сличнима да свом раду, какав год он био, додају ореол – политичког. Припадници руске геј популације су, на пример, пре неки дан поднели захтев суду у Санкт Петербургу да укине закон којим се њихово јавно деловање тумачи као – пропаганда хомосексуализма. Онога тренутка када (и уколико) се њихова активност региструје као политичка и однос државе према истој мораће из корена да се мења.

Нови закон, пре него што га је Медведев потписао, усвојен је једногласно у оба дома Државне думе, а чланови владајуће Јединствене Русије истакли су да исти није изнуђен уступак опозицији, већ потреба да се модернизује политички систем у земљи.

Ипак, постоје мишљења да се овако либералним приступом деловању политичких партија, у ствари, уноси забуна у гласачко тело. Многи сумњају у моћ малих партија да се носе са великима, што би за последицу имало уједињавање ових првих, а самим тим и дезавуисање изворних принципа на којима су саздани.

Најављени нестанак Јединствене Русије са политичке сцене у највећој држави, највероватније, неће изазвати посебне потресе, поготово што је та партија још од минулих избора на мети критика гласача. Ту поруку схватио је и Путин и зато се и одлучио на стварање нове „партије власти”. Колико се у то уклапа демократизација политичке сцене, коју је покренуо Медведев, показаће време.