ИЗБОРИЈАДА: Ивица и Славица

После 12 година, социјалисти опет имају шефа државе. Онај политички слоган из деведесетих: „Сви смо ми помало социјалисти”, сада, рецимо, може да се преради у: „Сви смо ми помало Ивица и Славица”.

Коме се учини да је Славица Ђукић-Дејановић, нова привремена главнокомандујућа војске и амбасадорских агремана, заправо на функцији в. д „Земље чуда”, нека се сети како је и она имала свог председника и шефа. Била му је одани пријатељ. Када су га хапсили, Славица је била у вили „Мир”, бранећи Слобу и Миру изнутра, као психијатар и другарица.

Чинило се да ће Борис, после осам година, а тек му је педесет четврта, доживети дубоку старост у фотељи председника. Али он је сам себи скратио други мандат. У Србији се, узгред, само аутопутеви завршавају пре рока, али нема више Слобе да о томе запоје и опомене Бориса да се мање дружи са Мрком. Јер председници су смењиви, само су коридори и Мрка вечни.

Али Слоба није био психолог, попут Бориса, који је новом политичком кованицом „скраћивање мандата” кренуо у специјални психолошки рат против Томе. Док је Вучић листао Устав и викао „оставка”, лидер „жутих” је већ обишао смедеревску железару, одакле су се недавно повукле америчке инвестиционе трупе, па дојучерашњи председник тражи стратешког партнера који би сунуо ватру у високе пећи. После је Борис опет мазио неко теле и анализирао разлику између шаргарепе и краставца.

Ни Тома не излази из штала. Сељаци већ рентирају имања као једнодневни „ол инклузив” аранжман за председничке кандидате: дружење са кравама и теладима, грљење са домаћином, мезетлук и ракијица, уз излет до пластеника.

До пре ове кампање, мислили смо да сељака у Србији нема ни од корова. Али зато успевају председнички кандидати.

Рецимо, патолог Зоран Станковић је тек неколико дана био кандидат за градоначелника Београда. И плакате су му одштампали, смислили му слоган, који се види само ако се читају велика слова... Млађа је брзином којом се од дванаестогодишњег владара претворио у вечитог опозиционара јуначки наредио генералу да се још једном жртвује за Млађину ствар.

„Сви смо ми Зоран Станковић”, објавио је Млађа. Тако је патолог, министар здравља, кандидат за градоначелника, изненада прекомандован на положај председничког кандидата. Шта је следећа кандидатура уваженог доктора? Председник Кола српских сестара?

Тренутно нас води психијатар. Фаворити су психолог са скраћеним мандатом и некадашњи чувар упокојених душа у Крагујевцу. Из сенке вребају бивши председник и премијер у два мандата, толико неутралан да је стекао титулу „Воја невидљиви”. Али ни Слоба ни Ђинђић нису са нама да објасне како није баш паметно потценити Коштуницу.

Као ни Ивицу. Таленат је показао када је пригрлио Мрку, Шкундрића и остале старе кадрове, иако га ортодоксни слобисти нису примали у екипу, под пожаревачку липу. Потом је, после оно мало баскета, убедио Бориса да је пожељнији од Чеде и економичнији од Млађе.

Ни Шешељ није за потцењивање. Воја се заиста добро забавља. Како са судским већем у Хагу, тако и са својом Централном отаџбинском управом. Најпре је као кандидата лансирао талентованог Мартиновића, да би га заменио својом супругом Јадранком.

Драматуршки би овакве председничке изборе и ликове могао да обликује још један кандидат, Чеда. Када је студирао на ФДУ био је под утицајем Небојше Пајкића, али ће ови избори, уместо радног наслова „Дечко који обећава”, пре подсећати на Шекспира, али српског. Тако би евентуални мото кампање могао да гласи „Борис трећи”.