Домен тајних веза

Откако је почела трансформација, у свим постсоцијалистичким земљама у средишту пажње je питање о повезаности "високе политике" и "великог бизниса". Укратко, проблем који интригира и стручне и широке кругове своди се на чврстину везе између појединаца који су у кратком времену акумулисали велика богатства и оних који су заузели доминантне положаје у државним апаратима земље. У којој мери припадници политичке елите фаворизују "одабране" пословне људе (током процеса приватизације, при склапању привилегованих послова за јавне фондове, "жмурећи" пред избегавањем плаћања пореза итд.), омогућавајући им да се издвоје у економску елиту, а у којој су мери сами "нови богаташи" почели да на власт доводе себи "наклоњене" политичке управљаче (финансирајући политичке странке, а посебно њихове изборне кампање, контролишући електронске и штампане медије итд.)?

У принципу, социјализам се од капитализма суштински разликовао управо у тој тачки: тамо су политика и економија били стопљени у нераздвојиву целину, док се овде (у капитализму) политика нужно одваја од економије. Додуше, у свакодневној репродукцији система директори су у социјализму настојали да осигурају аутономију од политичара, али су у томе делимично успевали само у мери у којој су и сами постајали део номенклатуре. С друге стране, документација о непосредним везама политике и бизниса у савременом западном свету препуна је примера који се протежу од чисте персоналне уније (случај Берлусконија), преко једва скривеног савеза (ноторан случај актуелног потпредседника САД Чејнија и фирме Халибартон), до скривених веза које (понекад) доспевају до полицијске истраге (актуелни случај Блерове продаје лордовских титула богатим пословним људима) – да поменем само новије, свима знане епизоде.

Наравно, посебно место овде заузима период замене социјалистичког система капиталистичким. У том периоду, у већини земаља, припадници старе номенклатуре су се у значајној мери током приватизације докопали економских ресурса. Србија се овде, у друштву с Русијом, издваја само квантитативно, по томе што је током 1990-их та појава имала знатно веће размере него у другим земљама; додуше, после 2000. године и код нас се запажа процес "нормализације", који значи да се све већи проценат економске елите регрутује из кругова стручњака и средњих предузетника, и свагде се може указати на то да је ова "првобитна акумулација" у великој мери резултат продужене симбиозе политике и економије. Најновији пример Румуније, који говори о сукобљеним политичко-економским клановима, окупљеним око председника и премијера, није специфична "балканска" карактеристика; довољно је подсетити на "случај Зоран Јанковић" у Словенији, где је премијер покушао да онемогући пословну каријеру човека који се одупире тако што и сам прелази на политички терен, постајући градоначелник Љубљане (Карићеве амбиције у Србији су ишле превисоко, као и амбиције Березовског у Русији).

Спрега политике и економије, представљена (исувише) блиским везама политичких и економских управљача, у социјализму је, дакле, чинила систем, у "прелазном периоду" она се преображава у широко распрострањену појаву, а у савременом капитализму може се наћи као чест пример, по правилу подложан санкцијама (када се утврди).

Оно што је нама у Србији важно јесте да утврдимо под којим условима земља може да из "трансформацијске фазе", током које је коруптивна политичко-економска спрега имала продужено и посебно наглашено друштвено канцерозно деловање, пређе у фазу "нормализације", кад та спрега постаје спорадична. Три таква услова посебно су важна.

Пре свега, наравно, мора се успоставити тзв. правна држава, која у овом случају значи следеће: доношење одговарајућих закона (о финансирању странака, о имовини политичара, о контроли коришћења капитала приватних фирми), осигуравање независности судства, као и преображај одговарајућих контролних и репресивних органа државе (пореских служби, полиције) из послужилаца власти у техничке апарате. Друго, мора се успоставити барем делимично независна јавна сфера, пре свега цивилног друштва и јавних медија. Нема, наиме, тог аутономног институционалног система који се може одржати пред застрашујућом моћи државних апарата и великог приватног капитала, ако се не ослања на снажну подршку јавности, која ће посезања како богаташа тако и политичара у правни систем проказати као нелегална и нелегитимна. И најзад, значајан део становништва мора имати развијену политичку културу, на темељу које ће оне политичке снаге које игноришу упозорења јавности на кршења закона или правила понашања бити кажњене ускраћивањем подршке на изборима. Јер, јасно је да нема медија или невладиних организација које могу разоткривањем чињеница довести до промена понашања, ако је највећи део популације равнодушан према насиљу над утврђеним легалним или цивилизацијским нормама. Није тешко закључити да је Србија још веома далеко од испуњавања три поменута услова. Пошто су, међутим, та три услова међусобно неразмрсиво повезана, може се надати да би енергичније промене у оквиру једног од њих могле подстаћи нешто слично и у друга два. Ако је овај текст мали прилог другом низу услова, може се узети и да недавни избори сведоче како се у оквиру трећег поља у Србији барем не назадује. У том случају, на новој је скупштини и влади да свој допринос пруже на ,,првом пољу".

Социолог, професор Филозофског факултета у Београду