Domen tajnih veza

Otkako je počela transformacija, u svim postsocijalističkim zemljama u središtu pažnje je pitanje o povezanosti "visoke politike" i "velikog biznisa". Ukratko, problem koji intrigira i stručne i široke krugove svodi se na čvrstinu veze između pojedinaca koji su u kratkom vremenu akumulisali velika bogatstva i onih koji su zauzeli dominantne položaje u državnim aparatima zemlje. U kojoj meri pripadnici političke elite favorizuju "odabrane" poslovne ljude (tokom procesa privatizacije, pri sklapanju privilegovanih poslova za javne fondove, "žmureći" pred izbegavanjem plaćanja poreza itd.), omogućavajući im da se izdvoje u ekonomsku elitu, a u kojoj su meri sami "novi bogataši" počeli da na vlast dovode sebi "naklonjene" političke upravljače (finansirajući političke stranke, a posebno njihove izborne kampanje, kontrolišući elektronske i štampane medije itd.)?

U principu, socijalizam se od kapitalizma suštinski razlikovao upravo u toj tački: tamo su politika i ekonomija bili stopljeni u nerazdvojivu celinu, dok se ovde (u kapitalizmu) politika nužno odvaja od ekonomije. Doduše, u svakodnevnoj reprodukciji sistema direktori su u socijalizmu nastojali da osiguraju autonomiju od političara, ali su u tome delimično uspevali samo u meri u kojoj su i sami postajali deo nomenklature. S druge strane, dokumentacija o neposrednim vezama politike i biznisa u savremenom zapadnom svetu prepuna je primera koji se protežu od čiste personalne unije (slučaj Berluskonija), preko jedva skrivenog saveza (notoran slučaj aktuelnog potpredsednika SAD Čejnija i firme Halibarton), do skrivenih veza koje (ponekad) dospevaju do policijske istrage (aktuelni slučaj Blerove prodaje lordovskih titula bogatim poslovnim ljudima) – da pomenem samo novije, svima znane epizode.

Naravno, posebno mesto ovde zauzima period zamene socijalističkog sistema kapitalističkim. U tom periodu, u većini zemalja, pripadnici stare nomenklature su se u značajnoj meri tokom privatizacije dokopali ekonomskih resursa. Srbija se ovde, u društvu s Rusijom, izdvaja samo kvantitativno, po tome što je tokom 1990-ih ta pojava imala znatno veće razmere nego u drugim zemljama; doduše, posle 2000. godine i kod nas se zapaža proces "normalizacije", koji znači da se sve veći procenat ekonomske elite regrutuje iz krugova stručnjaka i srednjih preduzetnika, i svagde se može ukazati na to da je ova "prvobitna akumulacija" u velikoj meri rezultat produžene simbioze politike i ekonomije. Najnoviji primer Rumunije, koji govori o sukobljenim političko-ekonomskim klanovima, okupljenim oko predsednika i premijera, nije specifična "balkanska" karakteristika; dovoljno je podsetiti na "slučaj Zoran Janković" u Sloveniji, gde je premijer pokušao da onemogući poslovnu karijeru čoveka koji se odupire tako što i sam prelazi na politički teren, postajući gradonačelnik Ljubljane (Karićeve ambicije u Srbiji su išle previsoko, kao i ambicije Berezovskog u Rusiji).

Sprega politike i ekonomije, predstavljena (isuviše) bliskim vezama političkih i ekonomskih upravljača, u socijalizmu je, dakle, činila sistem, u "prelaznom periodu" ona se preobražava u široko rasprostranjenu pojavu, a u savremenom kapitalizmu može se naći kao čest primer, po pravilu podložan sankcijama (kada se utvrdi).

Ono što je nama u Srbiji važno jeste da utvrdimo pod kojim uslovima zemlja može da iz "transformacijske faze", tokom koje je koruptivna političko-ekonomska sprega imala produženo i posebno naglašeno društveno kancerozno delovanje, pređe u fazu "normalizacije", kad ta sprega postaje sporadična. Tri takva uslova posebno su važna.

Pre svega, naravno, mora se uspostaviti tzv. pravna država, koja u ovom slučaju znači sledeće: donošenje odgovarajućih zakona (o finansiranju stranaka, o imovini političara, o kontroli korišćenja kapitala privatnih firmi), osiguravanje nezavisnosti sudstva, kao i preobražaj odgovarajućih kontrolnih i represivnih organa države (poreskih službi, policije) iz poslužilaca vlasti u tehničke aparate. Drugo, mora se uspostaviti barem delimično nezavisna javna sfera, pre svega civilnog društva i javnih medija. Nema, naime, tog autonomnog institucionalnog sistema koji se može održati pred zastrašujućom moći državnih aparata i velikog privatnog kapitala, ako se ne oslanja na snažnu podršku javnosti, koja će posezanja kako bogataša tako i političara u pravni sistem prokazati kao nelegalna i nelegitimna. I najzad, značajan deo stanovništva mora imati razvijenu političku kulturu, na temelju koje će one političke snage koje ignorišu upozorenja javnosti na kršenja zakona ili pravila ponašanja biti kažnjene uskraćivanjem podrške na izborima. Jer, jasno je da nema medija ili nevladinih organizacija koje mogu razotkrivanjem činjenica dovesti do promena ponašanja, ako je najveći deo populacije ravnodušan prema nasilju nad utvrđenim legalnim ili civilizacijskim normama. Nije teško zaključiti da je Srbija još veoma daleko od ispunjavanja tri pomenuta uslova. Pošto su, međutim, ta tri uslova međusobno nerazmrsivo povezana, može se nadati da bi energičnije promene u okviru jednog od njih mogle podstaći nešto slično i u druga dva. Ako je ovaj tekst mali prilog drugom nizu uslova, može se uzeti i da nedavni izbori svedoče kako se u okviru trećeg polja u Srbiji barem ne nazaduje. U tom slučaju, na novoj je skupštini i vladi da svoj doprinos pruže na ,,prvom polju".

Sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu