Некажњена тортура

Супруга, ћерка и син Душана Лукића, кога су полицајци још 1995. године током „обраде” претукли на смрт, 17 година су чекали правду. А, онда је уследио шок!

Од правде није било ни „п”, не кажу то само Душанови сродници, него сви који су сазнали епилог овог маратонског судског поступка: полицајци који су претукли Душана нису кажњени због смртоносног батинања, већ само за изнуду исказа. Казна, по годину и по дана, а испод законског минимума. Окривљени полицајци ни дана нису провели у притвору, а поступак против трећег полицајца, такође оптуженог, застарео је још 2005. године.

Вештаци лекарске струке утврдили су да су сада покојном Душану од „полицијске обраде” нагњечени велики и мали мозак, плућа, срчани мишић, јетра, слезина, црева и да су му отказала оба бубрега… Полицијско иживљавање није спорио нико од странака у поступку. Чак ни браниоци окривљених полицајаца нису порицали да је Душан бесомучно батинан. Додуше, тврдили су да оптужени у томе нису учествовали… Па, и да је тако – неко је морао пред судом да одговара за иживљавање над Душаном.

Подбациле су многе државне институције. Основно питање је зашто је суд дозволио да поступак против „чувара реда” траје чак 17 година, а тужилаштво је морало да се дубље и озбиљније позабави правном квалификацијом дела које се полицајцима стављало на терет. Али и МУП који је, додуше према незваничним информацијама, бахатим полицајцима омогућио да остану у служби, па чак и да напредују. Чувари реда и закона се, познато је, међусобно штите, болећиви су „унакрсно”.

Суд, тужилаштво и полиција потврдили су, на најнегативнији могући начин, да заиста сарађују у раду. Полиција као да је желела да заташка случај, суд да га што више одуговлачи, а тужилаштво да бахати полицајци одговарају за што блаже дело. Што би народ рекао: врана врани очи не вади. Не мора да значи, али, некако све указује на то.

Једина светла тачка, у 17 година дугој голготи породице Лукић, чини се био је судија коме је предмет у рад додељен тек прошле године. Он је, од тренутка када му је припао предмет, учинио изузетан напор, да после бројних опструкција, поступак оконча пресудом.

Али, руку на срце, казна за насилне полицајце непримерено је мала. И зашто испод законског минимума? Питање је и које су то „посебно олакшавајуће околности” на страни окривљених, да би им суд изрекао казну испод границе прописане законом.

Страшно је и да породица сада покојног Душана Лукића, који је претучен само зато што није признао да је учествовао у крађи аутомобила за коју се сумњичио, нема право жалбе на изречену пресуду. Да доведе ствари у ред, изгледа, има још само тужилаштво које има право жалбе. Оно је на реду…

На потезу су, наравно, и друге релевантне институције: суд, полиција… Дошло је време да покажу да су, заиста, ту да се боре и изборе за правду. Без насиља, одуговлачења, заташкавања и без умањења било чије одговорности.