Активни гробови

Марта 2012. у аустријском градићу Леондингу, уз дозволу локалног католичког свештеника и даље рођаке, службено је срушен гроб Алојза и Кларе Хитлер зато што је постао ходочашће неонациста. Хитлерови родитељи су постхумно страдали зато што им син Адолф није успео као сликар.

Зашто је ова вест важна? Ми сигурно немамо злочинце таквог ранга да би им ексхумирали претке. Али зато имамо политички активне светле гробове. Сваког марта ДС посећује гроб Ђинђића, а СПС гроб Милошевића. И Титов гроб је сваког маја препун југоносталгичара. Преносе се и посмртни остаци Карађорђевићи. Шта ће тек бити ако нађу Дражин гроб? Политичка употреба гроба не посустаје. Зашто?

Најопштије говорећи, светли гробови буде осећања. Важни сегменти културе и политике настају из везе бола и сећања. Бол као интензивна емоција ствара сећање. Али и сећање ствара бол. Емотивно сећање покреће на акцију, а када се идеологизира постаје политичко сећање.

На гробу се учвршћује идентитет гласном заклетвом или тиховањем. Социолошки речено, преко погреба и гроба политичког вође не стичемо само искуство појединачне смрти него проживљавамо и нарочито емоционализовано искуство угрожености конкретне политичке групе тј. оне споне која нас веже за колектив.

Из истог политичког разлога каткад се мртви поново убијају. Нову смрт не доноси брисање појединца из службеног сећања, него ова наступа тек онда када је плански заборав у вези с нестанком установе којој је политичар на челу. Политичка смрт Хитлера осигурана је сломом нацистичке партије и Трећег Рајха, док слављење Стаљина није кажњиво ни након слома социјализма. Док Хитлер нема гроб, дотле између Лењиновог маузолеја и зидина Кремља стоји још увек Стаљинова биста, где је сахрањен с десетак осталих совјетских лидера. И Мусолини је избегао организовани заборав. У родном градићу Предапио сахрањени су посмртни остаци Мусолинија 1957. године, а хиљаде неофашиста слива се овде сваке године, где постоји и музеј који слави Дучеа. Слом фашизма значио је политичку смрт готово свих квислинга, од Петена до Павелића, док са сломом европског социјализма нису политички убијени либералнији комунистички политичари, као Тито и Дубчек. Чак се и у Француској говори о три смрти генерала Де Гола: најпре дефинитивно повлачење у Коломбеј 1969, затим умирање 1970. и на крају неуспех његових наследника на председничким изборима 1974. То само донекле важи и за политичку смрт Тита. Након природне смрти 1980. уследило је крајем осамдесетих укидање Закона о заштити имена и лика Ј. Б. Тита и коначно 1992. нестала је СФРЈ. Упркос снажној титосталгији, данас је Титово име политички скоро неупотребљиво.

Данашње партије добро знају како ваља живети од смрти и како употребом смрти контролисати подвлашћене. Гробови водећих политичара су места сећања и обраде туге, али и симболи вредности, места окупљања и интеграције присталица. Гроб интегрише групу. Код нас су гробови деведесетих били политичко оружје и објекти освете. Косово и Јасеновац су успешно мобилисали Србе, а Блајбург је Словенији и Хрватској још увек стратешки осигурач антијугословенског и антисоцијалистичког идентитета. Тек ових дана Хрватски сабор одлучује да ли ће и даље бити покровитељ комеморације на Блајбургу. Утисак је да су о томе почели да размишљају тек када су осигурали независност и доспели на праг ЕУ. У међувремену су у Хрватској масовно рушени народноослободилачки споменици и дигнути нови националноослободилачки. Активисти памћења су до сада само Туђману дигли петнаестак споменика. Да то није систематски одрађено, скорашњи хрватски протест против рехабилитације Драже у Србији би се можда и могао тумачити другачије. Овако су својим упозорењем да се треба чувати Драже, али не и сенки властите прошлости, хрватски политичари испали дволични. Скоро као Аустријанци који су својевремено славили Хитлера, а данас му и претке ископавају.

Шта чинити? Престати с политичком употребом леша, свладати некромантску политичку културу из прошлости и суочавати се критички с шовинистичком прошлошћу. Гушити грађански рат сећања. Код нас су гробови, као тајна врата прошлости, још вулкански активни, па отуда ни вест с почетка текста није празна бизарност.