Школа и разумевање културе

Подаци добијени истраживањем културних потреба младих показују да се догађају крупне промене у начину живота овог дела становништва. Морамо се упитати шта је довело до такве маргинализације културе, као што се не сме заобићи питање шта се може учинити да не дође до погоршања ионако погоршане културне свести и понашања младих.

У трагању за одговорима на ова питања указаће се на више друштвених, породичних, интернетско-комуниколошких, глобалистичких, економских чинилаца који доприносе минимализацији или нестајању, дугом традицијом обликованих културних потреба. Динамика културе се не огледа само у њеним унутрашњим вибрацијама већ и у односу на друштвене и економске промене, отвoреност и затвореност државних и комерцијалних електронских медија, политички систем, међународне околности.

Међутим, једна институција је од пресудног значаја за ваљани одговор. Образовне установе повезују оба пола проблема о коме је реч. Чињеница да је сваки члан друштва, старости од шесте до 24. године, свакодневно на „радном месту“ у школи, на факултету, јасно указује на значај образовања у формирању културних потреба и обликовања културног понашања младих генерација. Када подаци истраживања покажу драстичан пад у културним активностима младих (одлазак у институције културе и бављење уметношћу) онда се морамо упитати колико је таквој тенденцији допринела образовна политика. И даље – шта се може учинити на овом терену државне политике да се стање поправи?

Када кажемо образовање онда углавном мислимо на његове унутрашње актере. Могли бисмо на не баш уверљив начин да тврдимо како школа не преноси на ваљан начин културне вредности на ученике. Одговорност би пала на: 1) наставнике као личности културе у Елиотовом смислу да „разумети културу значи разумети личност“, 2) на садржаје културе у наставном програму (курикулум) као и у уџбеницима, 3) на ученике (студенте) и културу коју доносе из породица, 4) корпоративну културу школе, факултета (организација културних активности).

Разуме се, из расправе о нашој теми не можемо да занемаримо и ове актере образовања у контексту културе. Међутим, суштински проблем се налази у избору концепта образовне политике. У њој се крије одговор о неуспеху културолошког образовања младих у Републици Србији.

Ако се пажљиво читају документа из ове облaсти у последњих десетак година (Квалитетно образовање за све, 2002, 2004), лако ће се запазити да је конструкција образовног система утемељена на отворености, мерљивости, ефикасности, праведности. Водеће идеје промена у образовању су компетенција, вештине, исходи, евалуација, стручно усавршавање наставника, осигурање квалитета. Тешко је наћи реч култура у овим документима. На подужој листи од 15 циљева образовања у Закону о основама система образовања и васпитања (2009) идентитетске и културне вредности се помињу само на једном месту (тачка 14).

Шта се може и мора учинити? Основни концепт образовања за културу био би да се култура представи као једно богато наслеђе које ми нисмо створили али смо у могућности да трагамо за оним што још није створено. На такав начин представљена култура може од стране младих нараштаја да се прихвата, критикује и побољшава.

Свака национална заједница настоји да посредством образовања пренесе своју културу младим нараштајима. У том смислу циљеви културолошког образовања били би: 1) подизање опште културе младих чланова друштва – општа културна писменост, 2) истицање важности чувања културних вредности, 3) усвајање културних норми и образаца социјализације, 4) ширење знања о културним установама, 5) преношење значења и смисла културних догађаја, 6) неговање идеала „остварење обузима личност“, 7) организовање посета институцијама културе, 8) отвореност медија (нарочито јавног сервиса) за младе ствараоце.

Образовне институције преносе културно наслеђе, начин живота једног народа, али развијају и потребу за стваралачким изразом младих припадника друштва.

Социолог, научни саветник