Несуђена радост српске кошарке

Да Тони Паркер, тај кошаркашки убица дечјег лица, није имао своје вече 22. сепрембра 2005. у Новом Саду, "Београдска арена" би дочекала оне у чију је славу подигнута. Овако, Французи су победили са 74:71, завивши у црно земљу тада с пуним правом називану "земљом кошарке". Дуго прижељкивана слика од 20.000 људи који у трансу бодре своје јунаке остала је недосањан сан.

Кошаркаши Партизана су ове зиме доказали да им је "Пионир" премали. Њихов председник Предраг Даниловић је прекјуче наговестио да би уз "помоћ личних контаката и веза можда могли да буду домаћини у Арени у другом кругу Евролиге". Европско првенство у Београду 2005. показало је да за кошарку постоје "посебне тарифе" од којих се руководству КССЦГ вртело у глави. Српска кошарка је у међувремену појевтинила...

Недавна слика "Арене", претворене у полигон доказивања моћи српских политичких странака, поред тога што је указивала да су избори на прагу, обновила је питање о њеној сврси. Сврха – тако крхка реч и камен темељац свих ствари – овде лебди између сјаја и промашаја.

Када је 1989. у Минхену одлучивано да Београд буде домаћин Светског првенства у кошарци 1994, постављен му је само један услов: да изгради дворану са барем 18.000 места, јер су то захтевали прописи Светске кошаркашке федерације (ФИБА). То је и одредило капацитет "Арене". Конкурс за архитектонско решење био је позивни, а победио је Влада Славица са тимом од двадесетак чланова, касније проширеним на 120. Почетак радова поклопио се, игром судбине, са почетком рата.

У то време једина вишенаменска дворана у Европи био је париски "Берси", а СФРЈ је имала своју најбољу кошаркашку генерацију (Петровић, Ђорђевић, Дивац, Кукоч, Даниловић, Рађа, Паспаљ...) коју су многи видели као јединог дораслог противника једином правом америчком "тиму снова". До тог меча никада није дошло. Београд је због рата изгубио право да организације СП 1994, а "Арена" је искусила шта значи "делити судбину друштва".

– Кључни моменат је да они који граде и они који ће управљати раде заједно, на време, са јасним идејама. Ако се хала заврши и потом преда на управљање онима који до тада са њом нису имали никакве везе, или су се укључили касно, нема шансе да пројекат успе... Свако накнадно преправљање је скупље...

Ове речи Ђордија Ваљвердеа, директора очаравајућег "Сан Ђордија" (отворен две године уочи ОИ у Барселони 1992) и потпредседника Европског удружења највећих спортских дворана, дођу као "епитаф" на одавно испуцалој фасади "Арене" (да би се уштедело фасада је прављена од вештачког уместо природног камена, а ефекти те "уштеде" су видљиви из авиона). Славица је често истицао да је био принуђен да "трпи неке одлуке одозго" за које је знао да ће бити кобне ("они мени објашњавају шта је арена и доносе одлуке које нису у њену корист..."). Када је у августу 2004. најзад отворена – додуше привремено – опет у част кошарке (турнир "Дијамантска лопта") тужно је констатовао да "завршни радови не одговарају сасвим ономе што је замислио".