Nesuđena radost srpske košarke

Da Toni Parker, taj košarkaški ubica dečjeg lica, nije imao svoje veče 22. seprembra 2005. u Novom Sadu, "Beogradska arena" bi dočekala one u čiju je slavu podignuta. Ovako, Francuzi su pobedili sa 74:71, zavivši u crno zemlju tada s punim pravom nazivanu "zemljom košarke". Dugo priželjkivana slika od 20.000 ljudi koji u transu bodre svoje junake ostala je nedosanjan san.

Košarkaši Partizana su ove zime dokazali da im je "Pionir" premali. Njihov predsednik Predrag Danilović je prekjuče nagovestio da bi uz "pomoć ličnih kontakata i veza možda mogli da budu domaćini u Areni u drugom krugu Evrolige". Evropsko prvenstvo u Beogradu 2005. pokazalo je da za košarku postoje "posebne tarife" od kojih se rukovodstvu KSSCG vrtelo u glavi. Srpska košarka je u međuvremenu pojevtinila...

Nedavna slika "Arene", pretvorene u poligon dokazivanja moći srpskih političkih stranaka, pored toga što je ukazivala da su izbori na pragu, obnovila je pitanje o njenoj svrsi. Svrha – tako krhka reč i kamen temeljac svih stvari – ovde lebdi između sjaja i promašaja.

Kada je 1989. u Minhenu odlučivano da Beograd bude domaćin Svetskog prvenstva u košarci 1994, postavljen mu je samo jedan uslov: da izgradi dvoranu sa barem 18.000 mesta, jer su to zahtevali propisi Svetske košarkaške federacije (FIBA). To je i odredilo kapacitet "Arene". Konkurs za arhitektonsko rešenje bio je pozivni, a pobedio je Vlada Slavica sa timom od dvadesetak članova, kasnije proširenim na 120. Početak radova poklopio se, igrom sudbine, sa početkom rata.

U to vreme jedina višenamenska dvorana u Evropi bio je pariski "Bersi", a SFRJ je imala svoju najbolju košarkašku generaciju (Petrović, Đorđević, Divac, Kukoč, Danilović, Rađa, Paspalj...) koju su mnogi videli kao jedinog doraslog protivnika jedinom pravom američkom "timu snova". Do tog meča nikada nije došlo. Beograd je zbog rata izgubio pravo da organizacije SP 1994, a "Arena" je iskusila šta znači "deliti sudbinu društva".

– Ključni momenat je da oni koji grade i oni koji će upravljati rade zajedno, na vreme, sa jasnim idejama. Ako se hala završi i potom preda na upravljanje onima koji do tada sa njom nisu imali nikakve veze, ili su se uključili kasno, nema šanse da projekat uspe... Svako naknadno prepravljanje je skuplje...

Ove reči Đordija Valjverdea, direktora očaravajućeg "San Đordija" (otvoren dve godine uoči OI u Barseloni 1992) i potpredsednika Evropskog udruženja najvećih sportskih dvorana, dođu kao "epitaf" na odavno ispucaloj fasadi "Arene" (da bi se uštedelo fasada je pravljena od veštačkog umesto prirodnog kamena, a efekti te "uštede" su vidljivi iz aviona). Slavica je često isticao da je bio prinuđen da "trpi neke odluke odozgo" za koje je znao da će biti kobne ("oni meni objašnjavaju šta je arena i donose odluke koje nisu u njenu korist..."). Kada je u avgustu 2004. najzad otvorena – doduše privremeno – opet u čast košarke (turnir "Dijamantska lopta") tužno je konstatovao da "završni radovi ne odgovaraju sasvim onome što je zamislio".