Жена ратног репортера

Дуго нисам видео Софију Хавзијевић. Чини ми се да сам је последњи пут срео 1988. године у Либији, у Триполију, када је као супруга репортера Драгана Хавзијевића била гошћа шефа државе Моамера ел Гадафија, о коме је њен муж снимао документарни филм. Драган је тада причао своје утиске о првом сусрету са вођом либијске револуције, кога је под шатором у пустињи затекао у тренерци како изваљен на струњачи из шоље пије камиље млеко и зубима откида комаде хлеба. Понудио је Хавзијевићу да поделе оброк, што је репортер са радошћу прихватио.

Софија нам је у Триполију одушевљено причала како је Гадафи, кад је чуо да њен син Матеја обожава животиње, обећао да ће јој поклонити две камиле, дар који ни у ком случају није смео да се одбије. Немогућност да у гарсоњери на Врачару држи две камиле навела ју је да од тог поклона неће бити ништа. Међутим, долазећи у Београд на Конференцију несврстаних земаља, Моамер ел Гадафи је у свом пртљагу имао и две обећане камиле које су, на крају, завршиле у зоолошком врту.

Драган Хавзијевић је двадесет година провео као репортер на ратиштима широм света. Почео је да се јавља нашим новинама и Телевизији Београд још 1979. године из Никарагве, а онда су уследили извештаји из Салвадора, Хондураса, Северне Ирске, Либана, Израела, Кампућије... Био је и на ратиштима бивше СФРЈ. Метак га ни у једној земљи, срећом, није погодио. Али, 20. септембра 1997. године, испред зграде у Баба Вишњиној улици 5, стигао га је "метак из срца" док је везивао сигурносни појас у свом црвеном "опелу аскони".

После тога, Софију, жену ратног репортера, сусрео сам пре неколико година у насељу Медаковић 3. Питао сам је шта ради, а она ми је одговорила да брине о старима и одраслима и да ради као социјални радник у Центру за социјални рад Звездаре. И не престаје да прави крпене лутке.

Пожелео сам да је опет видим, да ми исприча како је све то било, какав је живот био са једним од наших најпознатијих ратних репортера. Замишљао сам је како дане и ноћи проводи поред телефона, ишчекујући позив из иностранства. Сталак са телефоном је био њена хридина са које је погледом упртим у пучину чекала да угледа обрисе брода на којем је пловио њен морнар.

Пре две ноћи нашли смо се у једној посластичарници на Врачару.

– Када сам упознала Драгана, био је студент и песник. Причао ми је да се спрема за путовање у Централну Америку, како би са Зораном Петровићем Пироћанцем, као репортер "Студента", извештавао о борби сандиниста за ослобођење Никарагве. Али, нису имали ни пребијеног динара. Онда смо почели да скупљамо новац. Ја сам приложила све што сам зарадила на неком сајму, а Зоранов тата, чика Мика, дао је колико је требало. Остали су тамо шест месеци. Ратне репортаже им је, сем "Студента", објављивала и "Дуга" – сећа се Софија почетка ратног извештавања и заједничког живота са Драганом. Док је био у Никарагви често су се чули телефоном, захваљујући некој жени на међународној централи у Манагви.

– Драган је волео жене. Ја сам била његова шеста девојка која није изгубила стрпљење, чекајући да се врати из Никарагве. Само сам издржала и показала му да га волим. Када га је "Дуга" поново послала у Никарагву, почели смо да размењујемо писма која данас, сакупљена, чине један од најлепших епистоларних романа. У једноме од њих ми је затражио руку. Написао је да ће ме позвати телефоном и чекати да чује само једну једину реч – да, или не. Тако је и било. Одговорила сам "да". Решили смо да се тамо венчамо – покушава Софија да се сети сваког детаља из јула 1980. године. Рекла му је да је чека на аеродрому у Сан Хозеу, у Костарики.

Пре тога је морала да прикупи довољно новца за пут. Запослила се као шанкерка у кафани "Волан" у Старој Пазови. Сем плате, имала је и богат бакшиш. Продала је и неколико својих крпених лутака, а нешто пара јој је дао и теча Аца Перић.

– У Манагви смо живели три месеца. Ја сам стално поболевала, јер ме је због температурних разлика еркондишн уништавао. Одлучили смо да се вратимо преко Лондона. Венчали смо се у нашој амбасади у Паризу, 31. октобра 1980 – каже Софија.

Идуће године родио се и син Матеја. Кад је имао четири месеца, Драган је опет отпутовао у Централну Америку. Софија је бринула за њега, јер је био на листи новинара за ликвидацију. Драган је увек Данијелу Ортеги носио ону чачанску ракију, у народу познату као "брљу", коју је потоњи, а и данашњи председник Никарагве обожавао. Крајем 1981. године био је у Салвадору.

– То су ми били најтежи тренуци. Сама са дететом, без динара у кући, морала сам да се сналазим како знам и умем, јер све што смо зарадили улагали смо у Драганова путовања која су се тек касније исплатила. Тада смо Матеја и ја живели од продаје луткица, торбица, а помагала нас је и Драганова мајка Миленка. Догађало се да о мужу данима и недељама ништа не знам. Онда у неким новинама осване репортажа са ратишта и ја видим да је жив и здрав – прича Софија Хавзијевић, његова "Незамењива", о опасним путовањима свог супруга.

Радије воли да се сећа лепих тренутака. Тако их је Драган 1989. године, њу и Матеју, када је она због смрти сестричине била под великим стресом, повео у Израел, где су провели најлепше заједничке тренутке.