Žena ratnog reportera

Dugo nisam video Sofiju Havzijević. Čini mi se da sam je poslednji put sreo 1988. godine u Libiji, u Tripoliju, kada je kao supruga reportera Dragana Havzijevića bila gošća šefa države Moamera el Gadafija, o kome je njen muž snimao dokumentarni film. Dragan je tada pričao svoje utiske o prvom susretu sa vođom libijske revolucije, koga je pod šatorom u pustinji zatekao u trenerci kako izvaljen na strunjači iz šolje pije kamilje mleko i zubima otkida komade hleba. Ponudio je Havzijeviću da podele obrok, što je reporter sa radošću prihvatio.

Sofija nam je u Tripoliju oduševljeno pričala kako je Gadafi, kad je čuo da njen sin Mateja obožava životinje, obećao da će joj pokloniti dve kamile, dar koji ni u kom slučaju nije smeo da se odbije. Nemogućnost da u garsonjeri na Vračaru drži dve kamile navela ju je da od tog poklona neće biti ništa. Međutim, dolazeći u Beograd na Konferenciju nesvrstanih zemalja, Moamer el Gadafi je u svom prtljagu imao i dve obećane kamile koje su, na kraju, završile u zoološkom vrtu.

Dragan Havzijević je dvadeset godina proveo kao reporter na ratištima širom sveta. Počeo je da se javlja našim novinama i Televiziji Beograd još 1979. godine iz Nikaragve, a onda su usledili izveštaji iz Salvadora, Hondurasa, Severne Irske, Libana, Izraela, Kampućije... Bio je i na ratištima bivše SFRJ. Metak ga ni u jednoj zemlji, srećom, nije pogodio. Ali, 20. septembra 1997. godine, ispred zgrade u Baba Višnjinoj ulici 5, stigao ga je "metak iz srca" dok je vezivao sigurnosni pojas u svom crvenom "opelu askoni".

Posle toga, Sofiju, ženu ratnog reportera, susreo sam pre nekoliko godina u naselju Medaković 3. Pitao sam je šta radi, a ona mi je odgovorila da brine o starima i odraslima i da radi kao socijalni radnik u Centru za socijalni rad Zvezdare. I ne prestaje da pravi krpene lutke.

Poželeo sam da je opet vidim, da mi ispriča kako je sve to bilo, kakav je život bio sa jednim od naših najpoznatijih ratnih reportera. Zamišljao sam je kako dane i noći provodi pored telefona, iščekujući poziv iz inostranstva. Stalak sa telefonom je bio njena hridina sa koje je pogledom uprtim u pučinu čekala da ugleda obrise broda na kojem je plovio njen mornar.

Pre dve noći našli smo se u jednoj poslastičarnici na Vračaru.

– Kada sam upoznala Dragana, bio je student i pesnik. Pričao mi je da se sprema za putovanje u Centralnu Ameriku, kako bi sa Zoranom Petrovićem Piroćancem, kao reporter "Studenta", izveštavao o borbi sandinista za oslobođenje Nikaragve. Ali, nisu imali ni prebijenog dinara. Onda smo počeli da skupljamo novac. Ja sam priložila sve što sam zaradila na nekom sajmu, a Zoranov tata, čika Mika, dao je koliko je trebalo. Ostali su tamo šest meseci. Ratne reportaže im je, sem "Studenta", objavljivala i "Duga" – seća se Sofija početka ratnog izveštavanja i zajedničkog života sa Draganom. Dok je bio u Nikaragvi često su se čuli telefonom, zahvaljujući nekoj ženi na međunarodnoj centrali u Managvi.

– Dragan je voleo žene. Ja sam bila njegova šesta devojka koja nije izgubila strpljenje, čekajući da se vrati iz Nikaragve. Samo sam izdržala i pokazala mu da ga volim. Kada ga je "Duga" ponovo poslala u Nikaragvu, počeli smo da razmenjujemo pisma koja danas, sakupljena, čine jedan od najlepših epistolarnih romana. U jednome od njih mi je zatražio ruku. Napisao je da će me pozvati telefonom i čekati da čuje samo jednu jedinu reč – da, ili ne. Tako je i bilo. Odgovorila sam "da". Rešili smo da se tamo venčamo – pokušava Sofija da se seti svakog detalja iz jula 1980. godine. Rekla mu je da je čeka na aerodromu u San Hozeu, u Kostariki.

Pre toga je morala da prikupi dovoljno novca za put. Zaposlila se kao šankerka u kafani "Volan" u Staroj Pazovi. Sem plate, imala je i bogat bakšiš. Prodala je i nekoliko svojih krpenih lutaka, a nešto para joj je dao i teča Aca Perić.

– U Managvi smo živeli tri meseca. Ja sam stalno pobolevala, jer me je zbog temperaturnih razlika erkondišn uništavao. Odlučili smo da se vratimo preko Londona. Venčali smo se u našoj ambasadi u Parizu, 31. oktobra 1980 – kaže Sofija.

Iduće godine rodio se i sin Mateja. Kad je imao četiri meseca, Dragan je opet otputovao u Centralnu Ameriku. Sofija je brinula za njega, jer je bio na listi novinara za likvidaciju. Dragan je uvek Danijelu Ortegi nosio onu čačansku rakiju, u narodu poznatu kao "brlju", koju je potonji, a i današnji predsednik Nikaragve obožavao. Krajem 1981. godine bio je u Salvadoru.

– To su mi bili najteži trenuci. Sama sa detetom, bez dinara u kući, morala sam da se snalazim kako znam i umem, jer sve što smo zaradili ulagali smo u Draganova putovanja koja su se tek kasnije isplatila. Tada smo Mateja i ja živeli od prodaje lutkica, torbica, a pomagala nas je i Draganova majka Milenka. Događalo se da o mužu danima i nedeljama ništa ne znam. Onda u nekim novinama osvane reportaža sa ratišta i ja vidim da je živ i zdrav – priča Sofija Havzijević, njegova "Nezamenjiva", o opasnim putovanjima svog supruga.

Radije voli da se seća lepih trenutaka. Tako ih je Dragan 1989. godine, nju i Mateju, kada je ona zbog smrti sestričine bila pod velikim stresom, poveo u Izrael, gde su proveli najlepše zajedničke trenutke.