Нећу да будем Швабо

Не знам колико се људи сећа оне духовите песме групе "Забрањено пушење"? Песма датира из времена које нам данас делује давније него што то уистину јесте. У њему су живели људи који су своју државу из милоште могли и псовком да опишу. Псовка је, у преводу, отприлике, значила да држава не може да рачуна на себе уколико Босне нема. Ј... земљу која Босне нема! Сарајевски бенд је у панк-форми описао припреме за снимање домаћег филма, или, како се тада говорило, "партизанског".
Главна перипетија настаје када филмска екипа покушава да регрутује статисте – нико "неће да буде Швабо". Неће и неће, понавља се у рефрену, "нема Бога".
Субкултура, свидело се то некоме или не, има много већи утицај и на ону "главну" културу и на јавно мњење уопште. Научне студије, али и пажљив поглед обичног посматрача, пружају пуно доказа о томе. Не улазећи овом приликом у свађу око тога шта је уистину култура – јер ко то стварно жели да зна одувек и зна – занима нас зона лако пријемчивог стваралаштва и његове улоге у формирању свести јединке, односно чиниоца масе. Испоставља се да главну улогу у производњи свести имају наизглед безазлени продукти – трипови, филмови, популарне песме и т. сл., без обзира на њихов квалитет. Народ гута и смеће (популарно: "треш") и дела трајне вредности са истим, великим апетитом.

Карикатуралне представе појединаца и нација, које би временом добиле статус реалног описа ("мираж"), некада су се танано стварале путем трачева, вицева, карикатура, шаљивих песмица. Тако су настајале представе о Немцу војничини, Русу пијандури, Французу развратнику итд. Ова врста продукције задобила је на убрзању појавом нових технологија. И старо и младо уживало је у стриповима Волта Дизнија, да би се много година касније неко ипак запитао – а како су тамо, на пример, осликани Афро-Американци? Да ли су Индијанци баш такви дивљаци како је покушала да их овековечи индустрија вестерн филмова? Нису. Али када смо били деца најјачи дечаци су себи додељивали улоге каубоја, док је Индијанац био само онај ко је баш морао.

У тренутној филмској продукцији, тачније у америчким филмовима, Срби су добродошли да мало освеже лик терориста. Публика се заморила од Арапа у истој улози. Лоши момци су сада без изузетка Срби, било да се зову Дамир, Хрвоје, Саша или Алексеј. Они су обавезно немилосрдне убице и полиглоте – говоре руски, пољски, курдски, а понекад и српски. Углавном трећеразредни, глумци у улози Срба кољу, деру се, кезе и показују кварне зубе. За то време Џасмине и Вере упрегнуте су да више од осталих девојака раде по јавним кућама, мада се дешава и да их поседују. Да ли је то лепо? Не, али ко мари. Продаје се.

Пословни људи се не замајавају неисплативим и дуготрајним расправама о колективној кривици и историјској правди. Они дилују с ким треба, па тако и са политичарима, мирне савести – будући да су религиозно одани новцу. Не исправљају криве Дрине, већ траже погодне кадрове. Кад им треба Ганг да би снимили причу о сандинистима, једноставно се покупе и отпутују у Индију. За њих је све материјал, пука сировина. Особина материјала је да се троши. Парадоксално, али истинито, слика о Србима неће се мењати него ће нестати када се буде похабала. Још увек плаћамо цену популарности – не да нам се да заспимо уз акциони филм. Ипак, брзина заборава ради за нас. Питање је дана када ће страни глумци одахнути, ослобођени обавезе да правилно акцентују реч "да".